Darko Lukić NADA IZ ORMANA
Darko Lukić
NADA IZ ORMANA
crno-bela komedija žanrova
režija: Jelena Bogavac
produkcija:
Drama Mental Studio, Fakultet umetnosti Priština, Zvezdara teatar
scena i kostim: Vuk Dautović
audio i video: Igor Marković
scenski pokret: Vera Obradović
IGRAJU:
Milena Jakšić, Aleksandar Đinđić,
Jasminka Hodžić, Đorđe Đoković
asistentkinja scenografa: Tanja Žitopađa
asistentkinja kostimografa: Milena Čvorović
stručne konsultantkinje: Mila Manojlović, Milena Bogavac
NADA IZ ORMANA je crno-bela komedija žanrova. Savremena bajka. Komad o mašti. Učena komedija. Dnevnopolitički vic. Društvena kritika. Socijalna drama. Ona je sve to u isto vreme! Lukićev komad postaje poligon za razigravanje najrazličitijih vidova pozorišne igre, za teatralno preispitivanje granica svesnog i nesvesnog, stvarnosti i njenih privida…
„ Veštinom iskusnog pisca koji ne pristaje na banalna i jednostavna rešenja, Darko Lukić razvija sasvim osoben postupak, na tragu iskustava drame apsurda zapravo nas suočava sa stvarnošću života u svetu u kojem sve postaje moguće, u kojem se neprestano prepliću različiti nivoi realnosti i u kojem niko od aktera nema mogućnost da se izoluje, niti sačuva vlastitu nevinost, ma koje provenijencije ona bila.“
(iz eseja Aleksandra Milosavljevića)
Predstava je nastala kao diplomski ispit Milene Jakišić i Aleksandra Đinđića, studenata glume sa Akademije umetnosti u Prištini. Na 36. EX TEATAR FESTU (dobila je nagradu publike.
DARKO LUKIĆ rođen je 1962. godine u Sarajevu. Diplomirao je komparativnu književnost, teatrologiju i filozofiju, a magistrirao dramaturgiju. Školovao se potom u Njujorku, Kopenhagenu, Salcburgu i Avinjonu. Već dvadesetak godina deluje kao publicista, dramski i prozni pisac, dramaturg i pozorišni producent, te ravnatelj kazališta i festivala. Kao predavač, razvio je sopstveni metod radionica za interaktivnu dramaturgiju, i vodio ih u Hrvatskoj, SAD, venecueli, Rumuniji, Brazilu i Nemačkoj. Predaje produkciju i kazališni menadžment na odsjeku produkcije Akademije umjetnosti u Zagrebu. Dramski tekstovi su mu prevedeni na engleski, rumunski, italijanski, francuski, španski, nemački i poljski jezik. Njegova dramatizacija romana Milorada Pavića “Hazarski rečnik” praizvedena je 2002. u koprodukciji Pandur teatra i Centra Sava.
KRITIKA
Goran Cvetković, Radio Beograd 2, petak 18.januar 2007.
Darko Lukić – NADA IZ ORMARA – režija: Jelena Bogavac
Nije uobičajeno da se od diplomske predstave dvoje studenata glume pravi ozbiljna predstava i nije uobičajeno da se takva predstava igra na pravoj sceni kao što je ovde bio slučaj što se komad NADA IZ ORMARA igra na sceni prilično ekskluzivnog Zvezdara Teatra. Ali, s obzirom da su u pitanju studenti Prištinske akademije, stvari se naravno bitno menjaju, jer ti studenti i ne studiraju u Prištini iz koje su proterani posle NATO bombardovanja i faktičkog otcepljenja Kosova, nego studiraju u nekom gradu u Srbiji, a igraju gde mogu, kad mogu i kako mogu.
Pored dvoje studenata diplomaca u klasi profesora Milana Plećaša – izvrsnih Milene Jakšić i Aleksndra Djindjića, u predstavvi još igraju – i to odlično igraju – Jasminka Hodžić i Djordje Djoković.
Mlada beogradska rediteljka i spiateljica, Jelena Bogavac ogledala se ovde u režiji komada kakav ona sigurno niti bi sama napisala, niti je ikad režirala. Radi se o jednom dosta rafiniranom i prlično složenom dramskom delu neobičnog zagrebačkog pisca i profesora Darka Lukića. Naime, Lukić je rešio da se pozabavi nekom vrstom literature o literaturi – dramskog štiva o posrednoj neposrednosti i o postojanju nepostojećeg i naravno – vice versa – ne postojanju postojećeg reda stvari.
Generalno radi se o komediji APSURDA – ako tako nešto nezavisno može da postoji. Naime,apsurdiranje, ako se tako može nazvati ova vrsta stilizacije stvarnosti u dramskom delu, ide iz neke vrste posmatranja realnog sveta i pojačavanja nekih elemenata sagledane realnosti kako bi se ukazalo na nesklad koji prirodno postoji a skriven je ili navikama ili inercijom kontekstuiranja.
U toj vrsti pisanja najzapaženije rezultate postigao je Ežen Jonesko pa se i pozorište kojim se on bavi i zove tako – TEATAR APSURDA. Ali apsurd je kod Joneska samo presudan žanrovski ključ, a u suštini to je samo deo njegovog specifičnog pozorišta NEOBIČNE ISTINE. S druge strane, u komediji UOPŠTE – komediji kao takvoj, APSURD je noseći stub radnje i igre. Jer – da bi nešto uopšte bilo SMEŠNO neophodno ga je izvući iz konteksta i postaviti ga u koordinate APSURDA. Dakle, kod Joneska apsurd je ipak – SAMO SREDSTVO za ukazivanje na dublje probleme malogradjanskog sveta kojim je okružen u pitoresknoj, Francuskoj buržoaskoj sredini. Tako je u njegovim komadima vrlo afirmisan taj tradicionalni pojam LEŠ U ORMANU kao paradigma ponašanja malogradjanina za koga se kaže da spolja živi po moralnim pravilima civilizacije – (čitaj: katoličke dogme), a u stanu godinama skriva – U ORMANU- leš nekog ubijenog i opljačkanog rodjaka ili komšije na čijem se imanju ili slavi danas baškari. Ta surova odrednica zastupljena je skoro u svim Joneskovim delima i zato je Jonesko pisac kompletnog POZORIŠTA APSURDA koje se tako naziva samo zbog jednostavnosti komunikacije, a ustvavri je to pozorište oštre kritike malogradjanske hipokrizije NJOM SAMOM. Jer, Joneskovi komadi su komadi u kojima glavne likove igraju baš ti MALOGRADJANI kojima se on a time i mi, GROHOTOM SMEJEMO u jednom uvrnutom neobičnom NE-ŠABLONU POZORIŠNE igre. 
Ta složena pozoršna materija iako ima jako izraženu formu – ipak je bitno okrenuta sadržaju i to DRUŠTVERNO KRITIČKOM sadržaju. Pisac iz Zagreba, profesor na Akademiji, voditelj dramskih radionica, iskoristio je svoje prilično poznavanje tehnike pisanja i primenio ga na komad apsurda. ALI – on se nije mnogo brinuo o SADRŽAJU. Za komad – njemu je bila dovoljna FORMA KOMEDIJE APSURDA. Uzeo je laki, neopterećujući sadržaj kao što se u gradjanskim školama uzimaju teme za vežbe – dramske etide – i na kojima se vežba sama tehnika pisanja. Dakle, uzeo je lik jednog pisca koji preko oglasa nalazi kućnu pomoćnicu i krenuo sa razvijanjem scena i karaktera, – oćeš ovako – oćeš onako. Razigravanje i premetanje, najava obrta, rekcija lika na obrt, skok u stranu – novo iskustvo i novi krug ponašanja karaktera u njemu nepoznatim okolnostima, zaoštravanje sukoba i dokriminalizacija žanra, farsično ubistvo i – onda krug nazad u fantastiku – niko nije ubijen – samo smo se šalili… Ovo je prava pravcata vežba iz lepog stilskog pisanja i to se uči na svim radionicama pisanja na Zapadu i na Istoku. Jalovo premetanje iz šupljeg u prazno i brušenje pera, sve dok vam se na takvoj radionici ne pojavi na primer jedna Sara Kejn i ne napiše RAZNESENE, pa se sve raspadne do pravog samoubistva. No, kažem, zagrebački profesor nije se mnogo brinuo za mitologeme svakodnevice kao što se brinuo Jonesko, nego je napisao pokazni literarno – dramski rad, da se gledaoci i polaznici kursa iz lepog pisanja lepo nauče kako to radi majstor. Tada na scenu stupa mlada rediteljka Jelena Bogavac i protrese ovaj laki komad – propusti ga kroz šake i pretvori u grotesknu lakrdiju, burlesknu farsu – zapravo u TRAVESTIJU. Tu upravo nema nikakvih mera realizma i relističnosti ni psihologizacije.
Tu se priznaju samo merila igre. Karakteri se prenemažu i insceniraju odnose i stavove, lažno raspravljaju o neraspravljivim temama, sukobljavaju se tobože oko nerazrešivih problema morala i nemorala, pokušavaju da se nikako ne zaljube jedno u drugo, iako se stalno nadmeću u dopadljivosti.
Lica nisu sastavljena od stavova i odluka, radnji i rezultata, nego su sklop igara i kerefeka kojima se boji svaka situacija inače sasvim benignog i praznjikavo dosadnog teksta. Tako se od jeftinih gradjanskih šablona ponašanja dobijaju veseli fazoni i fore i glumci uzivaju u izmišljanju izraza, caka, skokova, grimasa, pocupkivanja, namigivanja, podvriskivanja, izobličenja, podcrtavanja, pojačavanja, svih i svakakvih slobodno sklopljenih radnji i radnjica, gegova, gafova, viceva, zezova, zvrkova, frkova i zafrkancija, tako da komad postaje sam trijumf IGRE kao takve.
U divno i takodje šaljivoj i punoj igre scenografiji Vuka Dautovića, u kojoj su 
svi delovi apsurdno postavljenog nameštaja, prvo uvijeni u beli čaršav pa vezani i uvezani kanapom – sve na-dvoje-na-troje, uključujući i ogromni tajni a otvoreni beli orman, odvijaju se scene skakanja i premetanja i govorne i fiskulturne gimnastike, skakanja i doskakanja, doskočicama i podmetaljkama, tako da se stvori jedno gusto tkanje neopterećene igre. I baš taj duh slobode i veselja u igri glumaca i osatalih elemenata – scene i kostima, videa i muzike, dalo je jednu novu i pravu dimenziju ovoj iskrenoj igrariji koja tako dobija i dubinu samoironije i kritike i samokritike, podsmeha i samopodsmeha – tačno kako TRAVESTIJA, kad se upotrebi dobro – i donosi moguće plodove. Smatram da je dobar potez Zvezdara Teatra što je ovu predstavu stavio na pravi repertoar bez obzira na to što se radi samo o diplomskloj predstavi dvoje glumaca. A sama mlada rediteljka Jelena Bogavac mnogo je naučila radeći ovaj otkačeni komad, i da je hrabrije i slobodnije skraćivala tekst, napravila bi odličnu predstavu. Ovako – to je veoma dobra predstava – a njena sigurno najbolja do sada. Na zdravlje!
Tags: Aleksandar Djindjić, Dadov, Darko Lukić, EX TEATAR FEST, Fakultet umetnosti Priština, Goran Cvetković, Igor Markovic, Jelena Bogavac, Milena Jakšić, Nada iz ormana, nagrada, Vera Obradović, Vuk Dautović, Zvezdara teatar