Milena Z. Bogavac GAMMA CAS
Holographic doo & Drama Mental Studio
uz podršku Ministarstva za kulturu Republike Srbije
Milena Z. Bogavac
GAMMA CAS
intimna mapa sveta
režija:
Jelena Z. Bogavac
Ovo nije predstava. A nije ni film. Ovo nije život. A smrt ne postoji!
audio i video:
Igor Marković
fotografkinja:
Biljana Rakočević
stručni konsultanti:
Vuk Dautović, Ninoslav Šćepanović, Jovan Stamatović – Karić
glasovi, lica, pojave, prisustvo, čitanje, izvođenje i ekspertiza:
Jelena i Milena Bogavac, Mila Manojlović, Vesna Radovanović, Dejan Čančarević, Dimitrije Vojnov, Jovan Ćirilov, Vladimir Protić, Vuk Dautović, Olivera Bogavac, Bojana Lazić, Ninoslav Šćepanović, Igor Marković, Zvonimir Peranić, Stela Jelinčić, Gianina Carbunariu, Vedran Radić.
organizatorke i producentkinje:
Milena Lazović, Milica Mihailović
press:
Slavica Hinić
direktor produkcije:
Borjan Pobrić
premijera: 14. oktobar 2010, 20h
reprize: 15. oktobar 2010, 20h
21. oktobar 2010, 20h
14. novembar 2010, 20h
23. novembar 2010, 20h
Planetarijum Astronomskog društva „Ruđer Bošković“
Kalemegdan, Donji grad
Gamma Cas je predstava o gledanju u nebo. O ogledanju, u nebu. Ili u tuđim očima. Ili u odrazu svojih očiju. Ili u svojoj senki. Gamma Cas je predstava o gledanju u sebe. Gamma Cas je predstava o drugima, u nama. Gamma Cas je predstava o svemu i o svima, jer svi ljudi gledaju u isto nebo. Svi jedemo istog Boga. Svi imamo svoje senke. Gamma Cas je predstava o gledanju u nebo. To je zatvoren krug.
Svemir spisateljice. Beskraj pisanja. Kraj rečenice. Predstava o pisanju teksta predstave. Predstava o čitanju teksta predstave. Predstava pisanja. Predstava čitanja. Čitanje je učitavanje.
SKICA GALAKSIJE PISAC
beleška o tekstu Balerina/Gamma Cas
Gamma Cas nije drama, u tradicionalnom smislu te reči.
Po svojoj strukturi, bliža je postdramskom terminu teksta. Ona je tekst.
Solilokvij za bilo koliko glumaca ili bilo koliko glumica, poetski predložak za pozorišnu predstavu ili vizuelno-zvučnu prostornu instalaciju, ali i potpuno završena literarna forma, u kojoj se umesto likova pojavljuju različiti fontovi, različita slova.
U njoj uporedo egzistiraju ćirilično i latinično pismo, replike na nekoliko jezika, dokumentarni i intimistički sadržaji, političko i lično, angažovano i lirsko. Sve je u ovom tekstu dvostruko, računajući i naslov u kom se reč „Balerina“ alternira sa astronomskom oznakom Gamma Cas.
Na polovini naslova, poput granice, povučena je kosa crta. Na jednoj strani je Balerina- delić naslova koji asocira na lično, sićušno, krhko, lomljivo, na muzičku kutiju ili figuricu od porcelana; na drugoj strani Zvezda- nepojmljivo ogromna masa lave, užareno kosmičko telo, milionima svetlosnih godina daleko, u beskraju Svemira… 
Od mikro do makrokosmosa, preko granice koja se prostire između.
To je polje koje u svom širokom tematskom krugu opisuje ovaj tekst.
Gramatikom „dvojnog“ koju u komadu uspostavlja, autorka aludira na astronomski opis sazvežđa Kasiopije, u kom se nalazi zvezda Cih ili Gamma Cas. Zvezde u ovom sazvežđu opisuju se kao dvojne, promenjive i nepravilne- što su ujedno i formalne karakteristike pisma u ovom komadu. I on je dvojan, nepravilan i promenjiv, zbog čega uspešno izmiče svakom pokušaju dramaturško-rediteljske analize, shvaćene u tradicionalnom smislu.
Kao u romanu u kom se na mestu pripovedača smenjuje nekoliko glasova, u Balerini su različitim tipovima teksta sugerisani dramski likovi. Koliko ih ima?
Više od milion i istovremeno manje od dvoje.
U brojnim podnaslovima ovog komada nalaze se odrednice: „turistički vodič“ i „skica za intimnu mapu sveta“. Kao turiste, ova drama nas vodi kroz svet glavne junakinje.
To je „put oko sveta na 70 strana“ sa zadržavanjem na stanicama izabranim po ličnom i subjektivnom doživljaju glavne junakinje ili autorke.
Kroz njenu priču defiluje hiljade ljudi… Istorijske ličnosti, slučajni prolaznici, putnici, graničari, stjuardese, ljubavnici, saradnici i mnogi, mnogi drugi… ali svi ovi parčići likova, objedinjeni su svešću one koja piše. Glavna junakinja Balerine je žena koja piše taj tekst.
I ako je u ovakvoj vrsti komada problematično odrediti fabulu, na jednom nivou Gamma Cas ima okvirnu priču koja traje isto onoliko koliko traje i komad.
Radnja se odvija u realnom vremenu. Počinje u trenutku kada se upali kompjuter, traje kroz pisanje, i završava onda kada je napisan tekst. Kompjuter se gasi. Slede zaključak i kraj… U tom smislu Gamma Cas je štivo koje otvara proces pisanja.
Dramaturška kompozicija nije sakrivena, već je sasvim suprotno- ogoljena i smeštena u prvi plan. Linija koja povezuje različite gradove, žanrove, ljude i glasove je upravo pisanje, narativna linija, story line. Prateći proces dramaturškog komponovanja teksta, pratimo linearnu priču koja traje jednu noć. U centru te priče je ona koja govori da se zove Aska – spisateljica, koja piše po narudžbi. Pišući o mestima u Srbiji, ona piše o sebi, i svom ličnom doživljaju gradova na geografskoj karti sveta. U okviru ove konstrukcije, otvara se prostor za različita zapažanja, misli i scene, povezane čvrstom mrežom poetskih motiva koji se kroz tekst variraju.
Mada pokreće nekoliko krupnih tema, Gamma Cas je, bazično, komad o granicama. Političkim, geografskim, metafizičkim, i granicama u glavi. O granici između života i smrti. Granici između mišljenja i pisanja. Duše i tela. Živih i mrtvih. Granici svesti i podsvesti. Tako „graničan“ i „razgraničen“ ovo je komad o usamljenosti, jer prelazeći granice koje se pred njega postavljaju, čovek uvek ostaje potpuno sam.
Usresređen na sebe, u sebi može da otrkrije čitav svet, čitave gradove, civilizacije…
Tako je jedan od osnovnih motiva u tekstu Gamma Cas posmatranje sopstvenog odraza kao mape. Tekst je, na jednom nivou, pokušaj da se unutarnji svet mapira i ucrta u postojeće geografske i astronomske karte. Gamma Cas je pokušaj da se koordinate Bića, upišu u mapu Bitka. Gamma Cas je pokušaj ucrtavanja mape unutarnjeg na političku kartu sveta, zatim pokušaj lociranja tih prostora u beskraju vasione.
Lično i političko. Ego i Alter- Ego.
To je tekst o samoodređivanju unutar zadatih granica. Tekst o identitetu.
O životnom putu i onome što na tom putu nosimo kao prtljag.
Kao krst. Kao određenje.
„Dvojan, nepravilan i promenjiv“ , ovo je komad baziran na istraživanju geopoetike Srbije, ali izbor podataka koji ulaze u tekst zavisi isključivo od ličnog odabira, subjektivnog stava, asocijacije… 
Kao ništa manje važna tema u tekstu se pojavljuje smrt, pa je ovo takođe i tekst o življenju i umiranju. „O tranziciji i drugim oblicima prolaznosti“. Ili o življenju kao o nizu pokušaja da se da smisao sopstvenoj smrti.
Glavna junakinja je spisateljica. Njen pokušaj je da „napiše“, da za sobom ostavi pisani trag. Ona reč koristi kao tvorački, generički princip koga se drži kao trajnog, u jednom promenjivom svetu. Ona je, na dirljiv i plemenit način, uverena da će njeno delo živeti duže od nje. Stvara delo, trajnije od tela. Ona živi pišući. Ili piše zbog straha od smrti.
Po svojoj ikonografiji, kao i po svojoj strukturi Gamma Cas je hipermoderan komad. On se odvija u svesti junakinje koja živi okružena tehnologijom, automatima, programima, reklamama, kompjuterima i kompjuterskim virusima.
Dehumanizovanom svetu tranzicije, suprotstavljena je topla, intimna, mala ženska priča- o ljubavi većoj od smrti, o veri, o strahu… o nesnalaženju.
Gamma Cas nije smešan ali je, na momente, duhovit komad. Ironičnim i autoironičnim, ponekad gorkim i sarkastičnim zapažanjima, junakinja- koja je istovremeno jukstapozicionirana i kao autorka, tekst dovodi do zabavnih scena i situacija.
Na jednom nivou, on se percipira i kao društvena kritika. Na drugom, to je pisanje o pisanju. Intelektualna igra, vežba praktične dramaturgije, ljubavna pesma posvećena slovima…
Gamma Cas je lavina reči. Emotivna oluja, verbalni pljusak.
Elementarna nepogoda pričanja priče ili nemogućnosti da se priča ispriča.
Gamma Cas je komad u kom kasne letovi, uzleću plišane ovce, aviosaobraćaj u Evropi dolazi pred bankrot, gore mostovi na Dunavu, padaju na Roni, dok jedna… devojka?… žena, baka, devojčica?… u crnom, piše turistički vodič. Seća se, sanja i misli na neke drage, najdraže i manje drage koji više nisu sa njom. 
Istovremeno angažovan ali i intiman, globalan ali i ličan Gamma Cas je snažan teksualni predložak za predstavu. Poigravajući se sa samom likovnošću teksta u kom su grafički i vizuelni elementi ključni za razumevanje, u dekonstrukciji procesa pisanja, autorka odlazi korak dalje, pretvarajući prelom teksta u zaseban, značenjski kod. Ona piše kao da crta; lepi narativne nivoe na papir poput kolaža, sugerišući čitaocima vizuelnu dimenziju kao jednu od najznačajnijih postavki teksta. Ova ne tako nova praksa (vezana za tehnike nadrealizma) svakako je neuobičajena u savremenom (post)dramskom pisanju. U tom smislu, kao da provocira reditelja da u inscenaciji ovog komada upotrebi snažna, vizuelna rešenja.
Kako, dakle, postaviti jedan ovakav komad?
Odgovor je: dvojno, nepravilno i promenjivo.
Smestiti mikrokosmos junakinje u Planetarijum.
Ozvučiti ga; nacrtati i animirati u nekoliko dimenzija.
Suprotstaviti žive ljude projekcijama – višedimenzionalnim, hipermodernim, nalik na stvarnost. Realističnim? I Nadrealističnim.
Spustiti krhku Balerinu, ispod sazvežđa moćne Kasiopeje, na veštačkom nebeskom svodu „zvezdanog bioskopa“.
SVEMIR PISCA ili PISANJE IZ SVEMIRA
nekoliko rediteljskih teza
Beleženje i scensko obeležavanje procesa pisanja.
Ideja je da se proces pisanja i kreativnog mišljenja te beleženja i prepisivanja razmišljanog i doživljenog u napisano, analitički predstavi u formi meta profila spisateljice – tzv. spisateljkinog svemira. Da se proces lično- manične strukture upisivanja, analizira pod lupom galaktičkog uvećanja. Galaksija pisca, rasute zvezde slova, rasuti znakovi. Pored puta ili gde već – svuda gde su pobacani po vasioni.
Nered među zvezdama – kreativni nered raštrkanih motiva. Mreža asocijacija i inspiracija, logika i silogizama, u kojoj se planovi, lični i opšti, prožimaju i preslikavaju, bez prave uspostavljene granice između onog koji upisuje i onoga šta je opisala. Labava granica – gde prestaje ona a počinje neko drugi, nešto drugo – u procesu – u neprestanom zapisivanju. Dvojakom beleženju – spolja unutra, nacrtano i zapisano – grafološki i sadržajno. Mapa procesa – mapa inspiracije. Pokušaj mapiranja galaktičkih događajnih konstrukcija asocijativnih nizova i događajnih struktura – do pozicija/trenutaka kada postaju tačke u poentilističkoj slici – u delu. Do trenutka kada postaju struktura samlevenog u umetničkoj formi.
Proces stvaralaštva je u mnogome analitički, relativno anarhističan – razoran u odnosu na postojeće fakte ali ipak afirmativni slovoslagač novog pisma. Sistemom projektora u sferičnoj sali tzv. zvezdanog bioskopa napravili smo nekoliko sadržinski i značenjski različitih audio i video izvora motivacione mašine skribomanije.
NACRTNO PISANJE
Crtanje slova. Upisivanje. Debela tanka. Malo veliko. Novi red. Slovo je telo.
Rečenica – pejzaž grada. Nacrtan prostor – mapa znakova.
Slovo – znak. Grafizam misli. Ocrtavanje. Glas je crtež, misao je nacrtana. 
Misao je linija debela ili tanka. Misao je svemir, mreža, beskonačni preseci znakova.
Mapa svemira znakova. Slovo je Bog reči.
PISANJE MUZIKA
Glas je atom zvučanja. Božanski ton govorenja. Govorenje odjekivanje. Misli se čuju, prisluškuju. Melodija pisanja. Pisanje pevanje. Pisanje vika, buka. Naglas smejanje, naglas plakanje.Glasanje.
OPISANE SLIKE
Dokumenti, sećanja. Fotografije, senke. Ljudi, ljudi, ljudi. Lica. Lice. Lik.
I prostori prostori. Arhitektonika mesta događaja.
I sve je to, višenačinski zabeležen proces pisanja.
Umetničkog pisanja.
I sve to čini svemir, kupolu galaksije Pisac.
ČITANJE JE PROCES UČITAVANJA
U ovaj tekst su se naglas učitali: Mila Manojlović, Vesna Radovanović, Dejan Čančarević, Dimitrije Vojnov, Jovan Ćirilov, Vladimir Protić, Vuk Dautović, Olivera Bogavac, Bojana Lazić, Ninoslav Šćepanović, Gianina Carbunariu, Zvonimir Peranić, Stela Ilinčić, Vedran Radić… neki drugi ljudi, neke treće žene… autor videa i audia, rediteljka i spisateljica, takođe.
MILA MANOJLOVIĆ voli more, da putuje, voli jezike i dramsku umetnost. Voli i da piše, ali se teško snalazi sa “nekoliko rečenica o sebi”. Diplomirala je glumu i ima master iz pozorišne režije (advanced theatre directing). U muzici, pozorištu i umetnosti, uopšte naklonjena je alternativi. Nosi patike, a štikle kad mora. Uglavnom živi od glumačkih honorara. Bavi se i pedagoškim radom, pa sada očekuje svoju prvu platu kao asistentkinja na odseku za glumu na Fakultetu dramskih umetnosti.
„Ako izuzmem govor, pisanje je, od svih oblika artikulisanog izražavanja, najduže sa mnom. Nedovoljno talentovana za matematiku, uživam u lingvistici i poigravanju s jezikom. Dočepam se svake promo-hemijske, jer pisanje po papiru ima jednu drugu, romanticnu dimenziju i značaj u odnosu na tekst spakovan u format W koji, ako već nije zadat, bar odaje utisak nekakvog plana. U mom slučaju pisanje oslobađa, zabavlja i zasmejava. Pisanje inspiriše na dalje pisanje. Najvise volim da pišem pesme levom rukom, al ako je hemijska suvise masna, budem do lakta plava.
Nekada sam čim dodjem kuci, grabila knjigu nestrpljiva da saznam šta će dalje da se dogodi. I ne samo to. Mnogo je važniji bio onaj osećaj kada me knjiga usisa i prevede u svoj svet. A još ako je stara i strane su joj žute…Danas, kada dođem kući, mnogo česće čitam vaše FB statuse. Luksuz odraslog coveka da čini stvari koje ne valjaju. Ipak, knjige su uvek oko mene. Otvoreno ih je uglavnom po pet. Neke vezane za posao, neke jer tragam za informacijom, neke po preporuci. Uvek je neizvesno da li će i koja biti pročitana do kraja. Ne dam da me opterete, a bez obaveze dozvoljavam da me zadovolje.“
Mila Manojlović
VESNA RADOVANOVIĆ je rođena u Beogradu, istog datuma kada i Žil Vern i Džejms Din. Završila engleski i nemački na Filološkom fakultetu u Beogradu. Započela studije opčinjena Dilanom Tomasom, završila ih zaljubljena u Stivena Spendera, a danas “guta” Džejkoba Polija. Uživala tokom studija, bavila se istraživanjem postmodernizma, Hopkinsa, Paunda, Magbeta. Izučavala međuzavisnost bitnika i Vudstoka. Na AAOM-u pokušala da se bori protiv bezumlja devedesetih. Pisala o tome. Bavila se esejima Valtera Benjamina. Pisala i o tome. Shvatila da često piše o mnogo čemu, pa upisala pisanje, te i završila dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bavila se televizijom (svidelo joj se onako), filmom (znatno više), festivalima (najviše). Drama Grateful Alive joj je postavljena na scenu, scenario Deveta ofanziva nagrađen, a celokupno medijsko znanje i iskustvo već deset godina pokušava (a dobrim delom i uspeva) da integriše u rad sa decom, kroz nastavu engleskog jezika. Prevođenjem se bavi veoma dugo i sve zagriženije. Štiti životinje, uživa u nemačkom, sve uspešnije se bavi fotografijom, puno pliva, zabavljaju je ljudske slabosti. Zaljubljena. Uvek. Mora tako. Drugačije ne ide.
„Do, otprilike, pete godine života terala sam dedu da mi čita Politiku. Naglas. A onda sam sa pet i po godina naučila da čitam, da pišem sa šest. I ćirilicu i latinicu. Prvi dan prvog razreda, otišla sam sama u školsku biblioteku, upisala se i uzela ruske basne. Prvu priču sam napisala dve godine kasnije. Ubrzo sam osetila da mi prija i jedno i drugo, a nešto kasnije shvatila da je čitanje put ka saznanju, a pisanje unutarnja potreba i želja da se izraze razmišljanja, dileme, želje i nezadovoljstva. Ipak, vreme je pokazalo da se, u ovoj sredini, ni sa jednim ni sa drugim nisam usrećila. Bolje da sam se posvetila nekom prostom manuelnom radu. Bila bih mirnija. Bila bih zadovoljna jer ne bih znala za drugo i drugačije. Ali, šta je tu je. I čitam i pišem i dalje. Uprkos svemu. I ne zameram dedi. Naprotiv.“
Vesna Radovanović
DEJAN ČANČAREVIĆ je još rođen u Pančevu 1975, gde predaje književnost u srednjoj školi. Osetljiv i nerazjašnjeno patosiran sklop. Subjektivno, sjajan je lik i dobra osoba. U životu imao je nekoliko uspelih nepokušaja. Protiv naleta okoline i stvarnosti uzima lek Notbedetol uz naprasne izlive ljubavi. Voli more. Objavio je zbirke poezije: Gravitacija i 1871 [narativnost.patriotizam]. Retko ažurira onlajn adresu. Radi za radio i uništenje iluzije o lažnoj nadi. Nedavno je pomislio da se prosvetlio i spoznao svoju životnu misiju, što hladno preporučuje. 
„Čitanjem se osvetljavaju neistražene teritorije i potencijali bića, koje se pisanjem iščitava i predstavlja samo sebi. Čitanjem čitamo sebe Drugim, kao što pisanje ispisuje nas same, pred nama ali i u Drugom. To je magični krug, Mebijusova traka višeznačnosti i stvaralačke povezanosti, Janusovo lice, alfa i omega iste stvari.
Čitanje je udah, pisanje je izdah.“
Dejan Čančarević
DIMITRIJE VOJNOV rođen je 1981. istog datuma kada i Majkl Džekson. Oni koji ga vole kažu da je od njega preuzeo dobre osobine. Oni koji ga ne vole kažu da je od njega preuzeo loše osobine. Majkl je bio mali crni dečak koji hteo da bude beo. Dimitrije je uvek hteo da bude crn. Zato je i napisao dramu o “velikoj beloj zaveri”.
„O pisanju. Objektivno, kako kaže Minja Bogavac, pisanje je čežnja. Subjektivno, pisanje je pokušaj da uđeš u tuđi život i učiniš svoje reči njihovom razbibrigom, da ih kroz njih posavetuješ, možda čak probudiš i neko kompleksnije osećanje. Pisanje je pokušaj komunikacje. Ali, u suštini je čežnja.
O čitanju. Čitanje je za mene više od onoga što formalno jeste. Ono je pogled na život, ideologija, moje lično zakrivljenje stvarnosti. Volim da čitam čak i one stvari koje nisu napisane već pokušavaju da postoje u nekoj drugoj ravni. U stvari, to najviše volim da čitam… Čitanje je dešifrovanje.“
Dimitrije Vojnov
JOVAN ĆIRILOV je teatrolog, književnik, dramaturg, prevodilac, urednik, reditelj, kolumnista i radnik u kulturi, rođen u Kikindi 1931. Zajedno s Mirom Trailović osnovao je Bitef (Beogradski Internacionalni Teatarski Festival) a od 1967. je umetnički direktor i selektor ovog festivala. Ni jedan evropski festival nema selektora sa dužim stažom. Radio je kao dramaturg u Ateljeu 212 i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na čijem je čelu bio od 1986- 1999. Autor je nekoliko romana, pesničkih zbirki, brojnih eseja, kolumni, antologija i rečnika, a na srpski jezik je preveo dela Fraja, Brehta, Ženea, Stoparda, Sama Šeparda, Mameta, Marbera i mnogih drugih dramskih pisaca. Od 2001-2007 bio je predsednik Nacionalne komsijije Jugoslavije, pa potom Srbije pri Unesku. Govori engleski, nemački, ruski, francuski, španski i italijanski a učio je i kineski jezik.
U Beograd je, na Bitef, doveo najznačajnije pozorišne autore XX i prve polovine XXI veka. Voli da fotografiše i ponekad crta karikature.
Čitati
Čitati mnogo što šta
Znači.
Čitati ovaj tekst.
Čitati molitvu.
Čitati bukvicu.
Čitati između redova
(pa i ovih).
Čitati misli,
A pisati…?
To je već lako.
Pisati je manje-više
Ono što ti sam hoćeš, pa.
Ko čita čita.
Ko ne čita,
Široko mu polje.
Pročitajte i potpis.
4. oktobar 2010
Jovan Ćirilov
VLADIMIR PROTIĆ (1975). Snimio „Dr Protić“ i „Jaganjac“ video serijale. Napisao pola knjige „Teleks“. Svira džez trubu. Mnogo hteo, a radi ko čuvar.
„Mnogo se piše, ni malo čita. Čak se ni ne sluša, a kamo li osliškuje više. Ponajviše se truća.“
Vladimir Protić
VUK DAUTOVIĆ je rođen u Beogradu gde najpre pohađa studije umetnosti i konzervacije na Akademiji srpske pravoslavne crkve, a zatim završava studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu. Nakon što je okončao drugi stepen studija, odbranivši tezu: “Umetničko oblikovanje i simbolička dekoracija putira kod Srba u XIX veku“, trenutno je na doktorskim studijama istorije umetnosti i vizuelne kulture novog veka. Bavi se istraživanjima iz domena vizuelne kulture Balkana, studijama Judaike, terenskim radom. Objavljuje stručne članke i radove u referentnim publikacijama, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Koautor je monografije o Sabornom hramu Svete Trojice u Vranju. Već deset godina, na svoje zadovoljstvo sarađuje sa Jelenom Bogavac i Drama Mental Studiom, izvodeći scenografije a ponekad i kostime za predstave, od kojih su realizovane: Neka Aljaska, Glasovi, Mali Princ, Lavinija, North Force, Nada iz ormara, Dani i dela monahinje Lavinije, TDŽ, Divlje Patke, Kraj Partije… Nada se da će se ova saradnja nastaviti.
„Pisanje i čitanje su magijske radnje“
Vuk Dautović
OLIVERA BOGAVAC je novinarka i urednica, rođena u Beogradu, 1950. Studentima žurnalistike poznata je kao nastavna jedinica: profil- intervju u srpskom i jugoslovenskom novinarstvu. Studirala je jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, nakon čega je pisala za brojne dnevne, nedeljne i mesečne listove: Politiku, Dugu, zagrebački Vjesnik, Glas Crnogorca, Pratkičnu Ženu… i druge. Uređivala je revije Praktika, Ženski svet, Bilje i zdravlje. U braku sa novinarom i publicistom Zoranom Bogavcem, rodila je Jelenu (1973) i Milenu (1982). Nije da ih je samo rodila, nego ih i voli. 
“Sveže opismenjena, najviše sam volela da napišem ono što nisam mogla ili htela da kažem. Posle sam počela da živim od pisanja i da mrzim one što “pišu nešto za sebe”. A čitanje? Žalim što više nema nikog da mi oduzme baterijsku lampu ispod jorgana ili makar ugasi svetlo!”
Olivera Bogavac
BOJANA LAZIĆ je pozorišna rediteljka. Diplomirala na Akademiji umetnosti „Braća Karić“ u klasi profesora Nikite Milivojevića i Anite Mančić. Predstave: “Čekajući Godoa” Samuel Beckett, Jugoslovensko Dramsko Pozorište; “Moje” B. K. Wells, Narodno pozorište Kikinda; “Roberto Cuko” B. M. Koltes, Narodno pozorište Kikinda; „Sex, laži i divlje guske“ Woody Allen, Narodno pozorište Subotica; “Bogojavljenska noć” William Shakespeare, Pozorište „Boško Buha“; „Trka sa vremenom“ Aleksandar Popović, Šabačko pozorište; „Pomorandžina kora“ Maja Pelević, Puls Teatar, Lazarevac; „Pipi Duga Čarapa“ Milena Bogavac po motivima A.Lindgren, Pozorište Boško Buha… Dobitnica je nagrade okruglog stola kritike za predstavu “Trka sa vremenom” u okviru 44. festivala Joakim Vujić, Kruševac 2008; nagrade „Vitomir Bogić“ za najboljeg mladog radiofonskog stvaraoca za dramu „Vetruškina ledina“ Uglješe Šajtinca, Radio Beograd, 2009 i nagrade za najbolju režiju predstave „Pipi Duga Čarapa“ po tekstu Milene Bogavac na internacionalnom festivalu Zvezdarište, 2010.
„Teško pišem, sporo čitam.“
Bojana Lazić
NINOSLAV ŠĆEPANOVIĆ rođen je 1972, u Subotici. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Povremeno se bavi dramaturgijom i režijom… Bolje da mu vadite zub nego da ga terate da piše biografiju.
„Do sada sam ziveo u tri države a da se nisam mrdnuo nigde .To nije usamljen i specifičan slučaj, to mu više dođe kao pravilo na ovim prostorima….Knjige opstaju mnogo duže od država a i lakše su za upotrebu.“
Ninoslav Šćepanović
ZVONIMIR PERANIĆ je pozorišni reditelj, dramaturg i kritičar, fizičar i matematičar. Spaja umjetnost, nauku i obrazovanje. Završo MAPA akademiju u Češkoj, na GITISU u MOskvi specijalizirao biomehaniku, diploma Filozofskog fakulteta u Rijeci te magisterij znanosti na Prirodoslovno matematičkom fakultetu u Splitu. Osnivač Teatra Rubikon: 25 produkcija, te 40tak gostovanja (Italija, Slovačka, Slovenija, BiH, Mkedonija, Srbija, Velika Britanija, Cipar, Južna Koreja…)
„Može li se čitati istovremeno dok se piše? Isključuju li se pisanje i čitanje međusobno? Da li je pisanje i čitanje dobro? Papir, a danas i bajtovi, trpe svašta. Koliko nam je tvorevina čitanja i pisanja pomogla? Čitate li sada? Pišete? Ili slušate? Je li slušanje čitanje?“
Zvonimir Peranić
STELA JELINČIĆ rođena je u Zagrebu 1977. Diplomirala je politikologiju, radi kao novinarka i urednica Konzorove biblioteke Godine nove. Između ostalog uredila je kontroverzne Metastaze liječnika i pisaca Alena Bovića/Ive Balenovića. Organizatorka je filmske i filmsko-festivalske djelatnosti (Motovun film festival). Objavila je roman “Korov je samo biljka na krivom mjestu”.
„Čim počnem gledati u prazan papir, pošpricam ga nekakvim slovima, bilo kakvim, da on vidi tko je tu gazdarica. I to mi je sasvim dovoljna satisfakcija. Jer nema uputa za čitanje ili pisanje teksta, kao što nema uputa ni za slušanje glazbe, ni za plesanje, ni za žvaljenje… Ili zaroniš ili ne. Na kraju, sve to iscuri iz mene kao svila iz dudovog svilca. A onda, mogu se samo nadati da će se piscu i čitatelju jezici skužiti, da će postati dvije čvrste uporišne točke, zalihe u otjecanju smisla.“
Stela Jelinčić
ŽANKO TOMIĆ je rođen 1970. godine u Skoplju, diplomirao na odseku za srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1995. godine, a potom i na Odseku za pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1997. godine. Po diplomiranju radio je kao reditelj i direktor Drame u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, sve do 2002. godine kada je prešao na Fakultet dramskih umetnosti. Godine 1999. i 2000. radio je kao gostujući predavač na Brandeis univerzitetu u Bostonu. Suosnivač nezavisne pozorišne trupe Torpedo. Osnivač je festivala savremenog domaćeg dramskog teksta Nevinost, Projekat tri. Bio je član Umetničkog saveta Bitefa i umetnički selektor pozorišnog programa Belefa. Najviše režija je ostvario u SNP-u. Autor je predstave Knknpnkn koja je izvedena na BELEF-u 2008. Ostvario je i jednu režiju u Spingold Theatre Centre u Bostonu, i to Kraljevski put, Tenesi Vilijamsa.
„Čitanje je uzimanje. Pisanje je davanje.“
Žanko Tomić
PROSTRANO PROSTORNO LIČNO
Onda
Kada je tekst napisala – složile smo se da je Gamma Cas
Istina.
Pa zatim poetska Istina.
I najzad formalna – Istina.
Nisu se sa nama složili profesori ugledne
Akademije dramskih umetnosti
na Minjinom diplomskom ispitu.
Rekli su da je Gamma Cas budalaština.
Najpre formalna.
Zatim poetska.
I najzad – sadržajna.
Budalaština.
Posle odbrane rada Minja – plače.
Ne zbog budalaštine formalne,
Koju su apostrofirali,
punih usta besnih potsmeha mentorskih;
ne zbog poetike,
njene
što su na kolac glogov nabijali,
samo zbog pristojnosti, koju nalaže dekanatska kancelarija,
ne nabijajući je na drugu stvar,
mada tendencije behu očigledne;
ne zato.
Ona je plakala nad grobljem sadržaja.
Svog.
Za koji su rekli da je
budalaština.
I kome su se smejali.
Plakala je.
I nebo pitala:
Pa zar opet nisu čitali do kraja!?
Taj Gamma Cas, Minja je napisala,
Kad je rešila da više
ne može
da se zajebava
kako se poetski izrazila.
Preminuo nam je otac u septembru.
Na samom početku sezone.
Da se tako sezonski izrazim.
Potonule smo u duboku crninu.
Što je izgleda ljudima oko nas bilo odbojno,
Jer ljudi se gnušaju tuge,
Pa u to doba, niko nam ništa nije dao da režiramo ni kod njega a ni kod kolege,
Đavo bi ga znao,
Valjda je to neka vrsta baksuza.
I jedno loše povlači za rukav drugo.
A dva loša, lako kriju zločin.
I tako,
Sakriše nas s repertoara.
Dobro, dobro, ne kukam,
Svakom se to dogodi.
Pre ili kasnije.
Mnogo ne valjaš ako se ne desi nikad.
Tako mislim.Ili se tako tešim.
A možda tako i pretim.
Bog te pita.
Ipak sam pozorišna umetnica.
Morale smo od nečeg da plaćamo kredite, pa smo prionule na različite poslove u struci, koji nadomešćuju neuspeh na daskama koje su najbolje plaćene.
Zato što najviše znače i kad nisu.
Nekima. Među kojima sam i ja.
Prednjačila je Minja.
Dramaturgija je primenjiva, na mnoge situacije koje se tiču globalne pismenosti društva.
Pisala je li pisala,
Turističke vodiče i ovčarske goniče
I mnoge druge neverovatne
A ipak naručene
Sadržaje.
To je kao da te neko tera da plivaš kraul
Tužnog
da se ne bi udavio u plićaku.
Nakon i u toku tog iscrpljujućeg prsnog
na hiljade i hiljade metara
Dok je vezivala lađu ‘di joj naručioc kaže
Minja piše Gamma Cas.
U međuprostoru.
U međuvremenu.
Plače u slova.
Žvaće ih i plače.
Rekla sam istog trenutka kada sam tekst videla –
Ja ovo moram da režiram.
Minja je razumela, naravno.
Vi, verovatno, ne razumete.
Ili?
Postoji jako, jako mnogo dramskih tekstova koje moram.
I hoću.
Dobri dramski tekstovi, razni.
Gamma cas je dobar dramski tekst.
Ali moram,
je od druge vrste.
To je moja sestra.
I piše o sebi.
Ne postoji literatura koja me više provocira.
Zamislite koliko sati.
Rada i razmišljanja.
I drama i slem večeri i uličnih performansa i nastupa i prestupa.
Jovan Ćirilov u svojim Savremenicima naslovio nas je:
Sestre za pevanje i zezanje.
Pevanja i zezanja.
A da pevamo ne umemo.
I uopšte se ne zezamo.
Samo pravimo te prijatne grimase vedrine.
To nam je zajedničko.
Mada uopšte ne ličimo.
Pa zar ne?
Zezam se.
U Gamma Casu Minja piše o prelaženju granica.
Kvartovskih, nacionalnih, državnih, geografskih, kvantovskih, ličnih, ovostranih, onostranih. Kosmičkih, sudbinskih.
Jednostavnije rečeno, ona opisuje, piše proces pisanja.
I u njemu lično hrabro intimno tajno iskustveno biografsko.
I zarezi.
Ona ispoveda jedno konkretno pisanje, jednog konkretnog sadržaja, koji piše u svom konkretnom, istinitom životnom vremenu.
Koje broji ali u koje ne veruje.
Mahom zatvorena granica, teritorija – ne domovina, ograđeno fiskalnim blokovima – potrošačko društvo i njegove marketinške zavere, bliska smrt oca, tezgaroški tereti…
Skoro sve teme ovog sveta.
Grad bez ljubavi sumrak ideja..
i umetnost i umetničko i umetnica.
I Lepota koja će spasti svet.
I Reči napisane koje odjekuju u svemiru.
To je sadržaj.
Tome se ovaj profesor smejao
i čak je valjda i malo zadirkivao,
a bila normalna, lepo pisala, a sad poludela.
Ipak, Gamma Cas su drugačije razumele mnoge naše kolege i istini za volju ponudili su joj čak da ga postave na sceni.
Jedino, ne da ja režiram.
Imali su već neke reditelje sa kojima su čvrsto pregovarali o saradnji u nadolazećoj sezoni, pa su bili voljni da i ustupe odnosno predlože im da režiraju Minjin tekst.
Minja nije htela.
Htela je da ga ja režiram.
Bio je to put kojim se ređe i sporije ide.
Jedno četiri godine
I ništa.
Ali.
Stekli su se uslovi.
Dakle.
Na sajtu Evropske teatrske konvencije http://www.etc-cte.org/ Gamma Cas je jedna je od 120 najboljih evropskih drama, za ovu godinu.
Vidiš, ipak se nekom sviđa! – s nevericom šapuće Minja.
Jer ako je ovo melodrama i ako je o njoj
onda ona igra
pred svemirskom komisijom
u pački
i svi joj plješću.
Dok ide pravo.
Pravo je sporo
ali dostižno.
Poetsko, formalno i sadržajno.
Prava svemirska melodrama o upotrebljenim slovima.
U predstavi je sve pravo.
Na nivou istinitog.
Zapisanog.
Prava je Minja – koja je Minja.
Prava pravcata sestra.
I pravi su svi ljudi na mapi njene skice
Nacrtane.
I prave su slike.
I slova.
Ali
ne postoji prostor koji vidite.
I to što čujete
Tako kako ga slušate
Nikad nije bilo rečeno.
Naše prisustvo je garantovano.
Jelena Bogavac,
septembra 2010, u Beogradu, podno Kalemegdana
IMAGINARIJUM SAZVEŽĐA
Za mene je rad na ovom projektu počeo pre par godina, kada sam napisao prvu eksplikaciju, tada smo još uvek podrazumevali glumce i scenu. Međutim poput svih umetničkih dela, tako i dramski komadi žive svojim unutrašnjim životom, koristeći od nas tek onoliko, koliko im treba da se ovaplote. Relacija između zamisli i slika koje potom imaju sreću da se inkarniraju predmet je proučavanja ovovremene nauke o vizuelnom – Istorije umetnosti, sve ono što nas okružuje, oblikuje našu svest, menja nas i nepovratno čini drugačijim. Međutim imaginarijum jednog sazvežđa teško je zarobiti u materiju, isto koliko i dosledno prikazati nečiji unutrašnji svet, a da to ne bude samo jedna pojedinačna interpretacija. Zato ono što je produkt našeg zajedničkog shvatanja, i potom mog ličnog, predstavlja Gamma Cas, kakav je prikazan.
Ovde se više ne radi o kreativnoj erudiciji izvedenoj u nekom materijalu, niti teatarskim efektima efemernog spektakla, što umnogome podseća na tematiku taštine – Vanitas. Svi smo se radeći na ovaj način odrekli po malo da bi smo dobili mnogo, u trenutku kada nije bilo potrebe za scenografijom ili kostimom, postalo mi je sasvim jasno, da je ono što mogu da dam samo čista energija. I to u onom fenomenološkom i konstelacionom smislu. Umesto lične interpretacije, podneo sam teret prostog učestvovanja, doprinevši onoliko koliko je samoj celini bilo potrebno, uvidevši da ta unutrašnja mera upravlja celom zamišlju.
Taj pokret skromnog učestvovanja doneo je radost, ali i odgovornost spram predavanja toj celini. Stavivši svoje čitanje teksta i emotivni doživljaj kroz taj čin, kao i vizuelni senzibilitet u službu ovome radu, ja sam osetio potpuno poverenje prema onome kome sam materijal dodao. I takvo poverenje imala je Milena, napisavši Gamma Cas, dodala je tekst dalje. Taj lanac ljudi, energije, poverenja i ljubavi je ono što imamo ovde. Nema većih ni manjih tema, sve o čemu se ovde radi je o međusobnoj ljubavi, poverenju i predavanju, tako su radili oni pre nas, zato je taj komad i o njima, tako radimo i mi, predajući to onima koji dolaze.
Vuk Dautović
U Istamublu, septebra 2010
BILJANA RAKOČEVIĆ je rođena u Bejrutu, Libanija. Život je provela putujući i živeći u Senegalu, Tunisu, Bugarskoj, Rumuniji, Vijetnamu i Hrvatskoj a sad živi i radi u Beogradu. Fotografijom je počela da se bavi u dvanaestoj godini, a od 2004 radi digitalne fotke. Takoreći profesionalna, postala je 2006. kada je prodala trinaest fotografija za nemački Sinalco. Radi dokumentarne fotografije za mnoge nevladine organizacije u Srbiji i u inostranstvu. Takođe, bavi se pozorišnom fotografijom i portretima. Učestvovala je u brojnim socijalno- angažovanim i kulturnim projektima, na srpskoj i međunarodnoj sceni. Previše navučena na fotografiju, da bi radila bilo šta drugo! Trudi se da ne budem pod uticajem drugih fotografa, već da u svom radu sačuva autentičnost. Ipak, oduvek i zauvek inspirišu je divni ljudi oko nje, njihov rad, njihov život, njihove oči… i duša.
JOVAN STAMATOVIĆ – KARIĆ (14.04.1986) je magistar muzičkih umetnosti (poslednji učenik pr. Ljubimova, Mozarteum).Od 2002. učestvovao u više od sedamsto koncerata širom planete. Radio sa mnogim velikim imenima kako neakademske (pop, hip-hop, rock, soul) tako i akademske (klasične) scene. Osnivač i jedan od profesora Umetničkog Studija “nešto kreArtivno”. Autor nekolicine scenarija. Igrao u nekoliko predstava, ukljucujuci i predstavu “3,4,sad” u režiji J.Bogavac (glumac i stručni konsultant).
DRAMA MENTAL STUDIO – DMS je neformalna, alternativna, pozorišna trupa ili kreativni tim koji čine: Jelena Bogavac, Milena Bogavac i Igor Marković. Od 09. 09 1999. godine, u saradnji sa mnogim umetnicima, institucijama i organizacijama, realizovali smo više od pedeset pozorišnih predstava, multimedijalnih događaja, performansa, parateatarskih događaja, stand up komedija, poetskih ekcesa, akcija animacije, javnih tribina i festivala.
HOLOGRAPHIC d.o.o.
Studio za nove vizuelne medije
Holographic je osnovan 2008, sa ciljem da pruži kreativna vizuelna i interaktivna rešenja u prezentaciji multimedijalnih digitalnih formi. U saradnji sa timom umetnika, tehničkih specijalista i profesionalaca, svojim klijentima pružamo inovativni pristup u vizuelnoj komunikaciji.
ZAHVALJUJEMO SE: Slavku Milanoviću, Mileni Burić, Goranu Pavičiću, Klubu ljubitelja pozorišta, Milanu Mijatoviću, Ireni Ristić, Diteru Bojeru, Svetislavu Jovanovu, Darinki Nikolić, Tomi i Klubu “Žica-PANIC ROOM”.
HOLOGRAPHIC DOO
New visual media displays
DRAMA MENTAL STUDIO
Pokret ka pozorištu bez četvrtog, trećeg i bilo kog drugug zida!
Holographic doo & Drama Mental Studio
uz podršku Ministarstva za kulturu Republike Srbije
Galerije fotografija iz predsave Gamma Cas mozete pogledati OVDE.
Intervju s Milenom Bogavac, povodom predstave Gamma Cas na sajtu B92 mozete pricitati OVDE.
Tags: Balerina, Dimitrije Vojnov, gamma cas, Holographic, Igor Markovic, Jelena Bogavac, Jovan Ćirilov, Jovan Stamatovic Karic, Mila Manojlović, Milena Bogavac, minja bogavac, Ninoslav Šćepanović, Vesna Radovanović, Vladimir Protić, Vuk Dautović