Marketing teatar, Kulturabella & Drama Mental Studio

ponosno predstavljaju multimedijalni projekat

JA MOJ GRAD I JA

u epizodi #1

KAO BEOGRAD

promocija pesme, spota i knjige

Moj slem je duži od tvog

poetski performans / svirka / projekcija / žurka

(4 in 1)

Nedelja, 15. april 2012, 21h

KC Grad

KAO BEOGRAD je ljubavna i lokal-patriotska slem pesma Minje Bogavac, koja analizira love-hate relationship između pojedinca i grada. To je stvar o Beogradu kakav zaista jeste i kakav nije opisan ni u jednom turističkom vodiču.

On je moderan. On je nafuran. On je jadan, smešan i isfoliran. On je pokvaren i siromašan. Klošarski, hipsterski, ubrzan, predrkan. Kontradiktoran. I neočekivan. Paradoksalan. I apsurdan.

Njega je lako voleti. Još lakše voleti da ga mrziš.

!!! ALL STARS !!!

KAO BEOGRAD sviraju:  Igor Marković (aka Cutout MC),  Dragan Simeunović, Ivan Simić,  Petar Sekulić,  Uroš Teofilović, Dušan Janković i Tamara Todorović.

KAO BEOGRAD slemuju: Minja Bogavac + specijalni gosti i gošće.

KAO BEOGRAD su: Jelena Bogavac, Ana Zarubica, Katarina Popović, Siniša Dugonjić, Maja Pelević, Milan Marković, Aljoša Dražović, Vojislav Arsić, Danijela Vranješ, Vanja Nikolić, Nela Antonović, Lidija Antonović, Petar Kuzmanović, Borislav Pešić, Nuša Obračević, Višnja Trifunović, Ana Grigorović, Vesna Radovanović, Nataša Miljuš, Jevrem Ratković (aka Batiša), Mateja Stojčić, Saša Tomić, Zorana Lalić, Maja Vujinović, Jelena Brkić, Danica Nikolić Nikolić, Matija Vukov… direktor produkcije: Branko Đermanović, ekipa iz Paba Magic Garden i… SVI MI KOJI mislimo, živimo i pravimo ovaj grad.

Svi mi koji ga nosimo i svi mi kojima dobro stoji.

!!! SVI MI SUPER-ZVEZDE !!!

Tekst pesme KAO BEOGRAD objavljen je u zbirci MOJ SLEM JE DUŽI OD TVOG, u izdanju SKC-a, Novi Sad, 2011.

Minja Bogavac

MOJ SLEM JE DUŽI OD TVOG

Poezija ili nešto još gore

24 metra slema / 5 ciklusa / 100 pesama / 20% psovki

Ova Knjiga nema paginaciju, nema recenziju ni uvažene recenzente/kinje. Ova Knjiga ima 24 metra dužine. Ova Knjiga nikad neće dobiti kritiku u prestižnim novinama, niti će ikad biti na spisku nagrađenih zbirki. Ova knjiga čak nema ni te ambicije… Ali, Ova Knjiga ima Tebe koji/a je čitaš. Dok ima Tebe & Tvoju pažnju, ništa joj drugo nije potrebno. Kada ti dosadi, prosledi je dalje… nekom ko je još nije čitao. Zato što ova knjiga tvrdoglavo želi da bude čitana! Zato što Ova Knjiga najviše voli kada je čitaju naglas. Ona uopšte nije od onih knjiga kojima je OK da sede na polici. Šta više: ona je alergična na prašinu! Ako je ipak ostaviš da se prašnjavi – obrati pažnju! Može da se desi da sama zbriše u grad. Kada se to dogodi, nemoj da je juriš! Pusti je da se zeza, da klošari po parkićima, da đuska u zadimljenim klubovima, da trči okolo po festivalima, da se šeruje po webu, da je žvrljaju i po njoj podvlače, da je poklanjaju jedni drugima za raskide i druge značajne događaje. Ovo je takva knjiga. Najbolja je kad je slobodna i mnogo voli da se zeza. Narav i temperament nasledila je od autorke.

INDIKACIJE:

Čitati u napadu besa. U napadu preterano dobrog ili preterano lošeg raspoloženja. U napadu agresije, histerije ili apatije. Čitati ukoliko mrzite poeziju. Čitati ukoliko volite poeziju. Čitati dan posle raskida. Čitati na preskok u danu posle loše premijere. Poklanjati feministkinjama i onima koje ne smeju da priznaju da su feministkinje. Poklanjati bivšim frajerima i onim koji ne žele da shvate da su bivši. Čitati protiv mamurluka. Protiv dosade. Protiv alkoholizma i zamora. Čitati kao anti-stres terapiju i kao terapiju protiv pomanjkanja volje.

Dokazano pomaže u situacijama pomanjkanja slobode govora. Black, white and pink dezenom, budi dobro i energično raspoloženje.

KONTRAINDIKACIJE

Preosetljivost na neku od komponenata kao što su eksplicitna lirika, loš pravopi ili konceptualni dizajn. U slučaju mučnine, zatvorite knjigu i istog dana je nekom poklonite. Ne morate konsultovati lekare ni književne kritičare. Oni vam neće pomoći.

JA MOJ GRAD I JA je umetničko – istraživački projekat, posvećen intimnom mapiranju urbanih sredina i kreiranju niskobudžetnih, (para)teatarskih, (para)književnih, (para)muzičkih formata čija su tema gradovi i pojedinci, gradovi viđeni iz subjektivnog ugla ljudi koji u njima žive. Cilj projekta je potraga za urbanim, kulturnim identitetom i razlozima iz kojih ostajemo da živimo u sredinama koje nam, ponekad, nisu po meri.

JA MOJ GRAD I JA tiče se ličnog u urbanom. Podstiče lokal-patriotizam, kroz alternativno, umetničko izražavanje. Projekat je sačinjen od niza kreativnih radionica, a prva produkcija nastala ovim metodom je produkcija pesme i spota Kao Beograd, nastala u saradnji sa Marketing teatrom.

JA MOJ GRAD I JA je projekat Asocijacije Kulturabella.

Autorsko-koordinatorski tim: Minja Bogavac & Dragan Simeunović

Supervizija i režija: Jelena Bogavac

Audio-video i dizajn: Igor Marković

originalna muzika:
Marko Grubić

video art:
Holographic studio team

dizajn: Dragana Nikolic

WASH AND GO POETRY ili KA POETSKOJ KATARZI
Čista poezija – luda muzika – čisto ludilo – čista klasika.
Marko Grubić na basu. Jelena Bogavac na mikrofonu.
Prljave misli u vazduhu – biseri treskaju na prljavi pod kafane.
DRIVE IN POETRY
Poezija halucinacija – halucinantna situacija – konstruisana opstrukcija.
Poezija koju vozi muzika – muzika koja voza vokal – provozane misli – navozane reči.
CRASH IN POETRY
Polomljena poezija – poezija sudara – u sudaru s ritmom.
Sudarena – sa sobom – sa svetom – sa setom – u stihu.

Ostavila je svoje srce
Umotano u travu
Svo orošeno
Pod lipom
Na mokroj zemlji
Jesen je po njemu iscurila
Velika sveta lipa
Napeta ka nebu
Grabi granama
Gradi
Praznoglavi prostor
Zamajan oblacima.
Kiša kiša kiša.

Našli su je na oluku
Iskislu među golubovima
Razroka i krakata
Krila se krilima
Bez ičeg u grudima
Čudan događaj.

JELENA BOGAVAC – pozorišna rediteljka, performerka i pesnikinja. Rođena 1973. Od 1999. godine, vodi nezavisnu pozorišnu trupu Drama Mental Studio. U okviru trupe, bavila se poetskim performansoom pa je bila autorka i izvođačica u slem performansima Bezdan, Bezdan Update, JMBG, Pet Shop i drugim. 2006. napisala je zbirku pesama „Sunce, mama, tata, sestra i ja“ , koja je naredne godine nagrađena na konkursu Matične biblioteke „Svetozar Marković“ i objavljena u ediciji „Istok-Zapad“ .

MARKO GRUBIĆ rodjen je 1972. Komponovao muziku za više od četrdeset pozorišnih predstava, kao i za brojne performanse, izložbe, sportske manifestacije, dokumentarne i igrane filmove. Član je muzičke grupe VROOOM (kompozitor i basista) s kojom je izdao pet albuma u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji i Francuskoj, održao nekoliko stotina nastupa širom Evrope i stekao brojna priznanja (izmedju ostalih: „Grupa godine” TV Metropolis i „Davorin Popovic” za album „Evolucija”).

Poetski performans SMRT SRCA PTICA premijerno je izveden na otvaranju manifestacije Svetski dan poezije u Kulturnom centru Beograda, 2011. a zatim i u okviru događaja POEZIN XP special edition (Žica Panic Room) i u UK Parodbrod, u sklopu koncetra grupe Vroom.

Audio snimak performansa možete poslušati ovde.
Ciklus pesama „Smrt srca ptica“ možete downloadovati sa ovog linka.
Galeriju fotografija sa performansa u Žici, možete pogledati ovde.

režija:
Jelena Bogavac

scenografija i kostimografija:
Zorana Petrov

originalna muzika i dizajn zvuka:
Marko Grubić

dramaturgija:
Milena Bogavac

IGRAJU:
Marinko Madžgalj
Anastasija Mandić
Srđan Jovanović
Danijela Vranješ

fotokolaž:
Igor Marković

fotografija:
Milan Radovanović

Organizacija:
Sofija Nikolić

FAKEBOOK je nastavak stand-up komičnog omnibusa FAKE PORNO, igranog u Bitef teatru, od 2005 do 2010 godine. Isti autorski tim (Jelena i Milena Bogavac, Maja Pelević, Filip Vujošević- ovoga kompletiran Milanom Markovićem) okupio se pet godina kasnije, s idejom da napiše novu stand- up komediju za četiri glumca. Međutim, dogodilo se nešto drugo. Proces je izmakao kontroli. Žanr je poludeo. Dogodila se  predstava! FAKEBOOK je predstava sa elementima stand – up komedije, ali je i predstava koja nadilazi okvire ovog (para)pozorišnog žanra.
Sigurno ćete se smejati… ali priča ima tužan kraj!

premijera:
6. februar 2011, 20h

reprize:
7. i 9. februar 2011, 20h

Fejkbuk (Fakebook) je analogna društvena komunikaciona mreža.
Komunikaciono mehanički princip funkcionisanja u njojzi formira se tehnikom starom koliko i kanap, a temelji se na spojevima između oluka, levka, konopca, kanapa, užadi i bliskih, što limenih, što organskih struktura formiranih napredno od pronađenih predmeta za kućnu ili uličnu upotrebu. Pretežno kućnu. Ovakav način umrežavanja je nužno maštovit, često labav ili zategnut, te sklon pucanju ili spoplitanju korisnika unutar mreže ili mreže same. Ovaj sistem je ključno mehanički i nikako električni i nikad numerički. Mada je izbrojavanje i brojivost uopšte, poželjna među učesnicima. Ovakvu komunikacionu mrežu ljudi mogu da uspostave i unutar jedne porodice. On olakšava život, od pamtiveka vodi otuđenju, od pamtiveka spaja i razdvaja. Često je pedalaran te implicira pedale. Mada ne uvek i ne obavezno.
Eho, šum i glasovi unutar glave individue korisnika, spajaju se sa krčanjem čekrka kojim poruke putuju do željenog umreženog primaoca te tvore unisonu škripu i brišu granice između tela umreženog i premreženog prostora.
Kad interno postaje eksterno i ne prestaje nikad, tek tad ste stvarno umreženi.
Mnogo starija od Fejsbuka i sličnih novotarija i mnogo tradicionalnija od npr. gučke trube.  Zašto? Ovakva mreža postojala je u srpskoj kući još pre nego viljuška na dvoru. Preteča telefona i trolejbusa, od vajkada je uspostavljana baš u našem nacionu zarad prevoženja, prenošenja, gaženja, preobuvanja i slanja. Baš mi smo ti koji su fejkbukovali Evropu kanapima koje smo onomad razvukli do Norveške na Severu zaključno sa Libijom na jugu i dalje i u stranu, gde god nas je klupko motalo. I gde god se (prljav) veš mogao prostrti. Fejkbuk je unutrašnji. Natezanjem se rasteže od tačke A do tačke B ili ma koje tačke koju želimo da umrežimo. Ekser je čest tul – pomagalo umreživaču. Fejkbuk je samoća. On je analogna pra-samoća konopca za veš i konopca na samoubicinom vratu. To je takva mreža. Vodi u krug, od uva do uva i do besvesti. Vezuje se. Gde pukne vezuje se u čvor i pomalo žulja. Ovakva mreža se haba kao pocepane gaće ali je popravljiva. I uvek se nastavlja. Lajkom. A prekida makazom. Vidljiva je i uočljivo zamrsiva.

Čuvaj me Bože friendsa. Od enemisa ću se sama sačuvati.

Jelena Bogavac

PRIČE I LIKOVI:
(po redosledu pojavljivanja)

Milan Marković
“Nebojša gleda sebe, kako glumi Nebojšu”
glumac u ulozi profesora solfeđa u pokušaju samoubistva
igra: Srđan Jovanović

Filip Vujošević
“Proklet da si, Nebojša!”
noćni čuvar u potrazi za srodnom dušom
igra: Marinko Madžgalj

Maja Pelević
“Nebojša Nena – prava srpska žena”
očajna domaćica u borbi za prave srbske vrednosti
igra: Anastasija Mandić

Milena Bogavac
“Maj nejm iz Nensi end ja sam Fejkbuk adikt!”
sekretarica u lovu na poznate ličnosti
igra: Danijela Vranješ

ŠTA SE DOBIJE KAD UKUCAŠ “FAKEBOOK” U GOOGLE?

www.wikipedia.org

Fake book je notna zbirka koja služi da bi muzičari brzo učili da sviraju nove pesme. Svaka pesma u Fake book-u sadrži melodijsku liniju, osnovne akorde i tekst: minimum informacija potrebnih muzičaru koji pesmu svira u improvizovanom aranžmanu, “fejkuje”. Fake book ima centralno mesto u kulturi izvođenja muzike, posebno u džezu gde je umetnost improvizacije veoma važna. On nije namenjen početnicima: čitalac mora umeti da prati i interpretira muzički zapis, da poznaje akorde i note. U tom slučaju,  fake book je put da se brzo nauči pesma:  u njoj je melodija zabeležena najjednostavnijom notacijom, koju u nekoliko akorda, relativno lako može odsvirati i amater. Uprkos svog imenu, fake book nije knjiga, jer skoro nikad nema korice. To je gomila neuvezanih papra, sa transkripcijom muzike.

www.urbandictionary.com

1. Fakebook je kada na Facebooku dodaješ za prijatelje ljude koje ne gotiviš, ne družiš se s njima ili ih nepoznaješ.

“Idi na njen Fakebook da vidiš sve prijatelje koje nema!”

2. Fakebook je kad na Facebooku otvoriš profil sa imenom i podacima koji nisu tvoji, zato što s tog naloga želiš da špijuniraš nekog ko ne bi trebalo da zna da to radiš.

Prvi lik: OMG, ne mogu da verujem da me blokirala!
Drugi lik: Otvori Fakebook pa joj se privali na profil.

3. Fakebook se otvara kad hoćeš nekog da stalkuješ/proveravaš ili da ga špijuniraš, zato što te zanima njegov seksualni život i partneri.

“Napravila sam Fakebook za novu simpatiju.”

4. Fakebook je drugi nalog koji neko otvara na Facebooku, zato da bi samo njegovi pravi prijatelji mogli da čitaju šta on zaista misli. Potreba za Fakebookom nastaje kad je nečiji prvi nalog kontaminiran “prijateljima”, saradnicima ili poslodavcima, ljudima koje ne podnosi ali iz određenih razloga ne može da je ih obriše s liste. Fakebook se pravi kad ti stigne request od šefa ili koleginice koja voli da ogovara.

“Čekiraj moj Fakebook. Ovde ne smem da ti napišem, zato što nas posmatra Veliki Brat.”

5. Fakebook je Facebook nalog koji nije otvorila osoba čiji podaci su upisani, to jest nalog koji neko otvara u ime prijatelja koji obično nema Facebook.

“Nemoj da mi pišeš na Fakebook, otvorio ga je Pera da me navuče na Face.”

6. Fakebook je reč koja sadrži pravo značenje reči Facebook. Svi podaci koji se unesu na Facebook, mogu da budu lažni!

“Štreber je otvorio Fakebook, da bi ispao cool na internetu i skupio nekoliko Fakebook ortaka!”

7. Kad nije knjiga sa akordima, to je nalog koji na Facebooku otvara neka poznata ličnost, u želji da ima normalan život na socijalnoj mreži.

“ Brate, ja poznajem glavnu glumicu! Dala mi je Fakebook da se družimo, a ti možeš samo da joj lajkuješ slike iz predstava!”

8. Fakebook je duhovito osmiljen lažni Facebook nalog neke osobe, otvoren da bi se da osoba ismevala i da bi se svi koji je ne vole zabavljali.

“Jesi video Fakebook ministra kulture? To je genijalno!”

9. Fakebook je foliranje koje postoji na svakoj socijalnoj mreži. Odnosi se na činjenicu da o svojim Facebook “prijateljima” ne znamo ništa drugo sem da poziraju sami sebi u ogledalu, kad se napiju na nekoj žurci.

Prvi lik: Meni se ona devojka sviđa.
Drugi lik: Sviđa ti se jer nisi video njene Fakebook na kom se pravi da je najbolja riba u gradu!

10. Fakebook je notna zbirka sa popularnim pesmama. Ilegalna je, jer autorima pesama niko ne plaća tantijeme.

“Za te fakebooke koje prodaju, neko treba da im zove inspekciju”

11. Fakebook je značajan internet portal za sve one koji bi voleli da žive punim plućima, a za to nemaju vremena. Treba ga razlikovati od Facebooka, koji je najveća socijalna mreža na svetu.

Prva likuša: “Juče nisam imala vremena da odem na otvaranje restorana.”
Druga likuša: “Vidi na Fakebooku kako je bilo!”

12. Fakebook friend je jedan od onih čudnih likova koji ti lajkuju statuse i ako se uopšte ne poznajete i nemate zajedničke prijatelje. Moguće je da si ga dodao zato što si iz nekog razloga hteo da imaš još jednog prijatelja (naprimer, da ih ne bi imao 666) ili zato što se zove isto kao ti. Najčudnije kod Fakebook friendova je to što se jako uvrede kada ih obrišeš sa liste.

Prvi lik: Vidim da više nisam tvoj prijatelj. Baš lepo!
Drugi lik: Ti nisi moj prijatelj. Bio si mi samo Fakebook friend.

13. Fakebook friend je neko ko te je dodao, i ako se se upoznali pre pet godina, progovorili ukupno pet reči i više se nikad niste videli. Na ulici se ne biste javili jedno drugom, a vrlo verovatno se ne biste ni prepoznali.

“Ja mislim da sam Fakebook friend sa onom seljankom što sedi u petom redu, levo.”

14. Fakebook brak je izraz koji se koristi za lažni status veze na Facebooku. Kad dvoje koji nisu venčani na Facebook stave da su u braku, verovatno da žele da spreče ljude da im se nabacuju ili prosto pišu da su u braku sa najboljim prijateljima, da ne bi postovali ništa o svojoj pravoj vezi.

“Nisam htela da me smara sa pitanjima o vezi, ali – srećom da sam u Fakebook braku s najboljom drugaricom, koju neće povrediti ako sutra raskinemo.”

15. Fakebook mama je Facebook figura koja ispunjava ulogu tvoje majke.

Prva likuša: Hoćemo u zezanje večeras?
Druga likuša: Moram da pitam moju Fakebook mamu.

16. Fakebook status je Facebook staus koji se postuje da bi neko pomislio da radite nešto što ne radite. To je rasprostranjena alatka za laganje roditelja, partnera, bivđih partnera, saradnika, prijatelja i neprijatelja.

“Moram da updatejem Fakebook status, da keva ne provali da sam na žurci.”

17. Fakebooker je lažljiva i obično vrlo pretenciozna osoba koja dodaje prijatelje na Facebooku, bez obzira na to da li ih poznaje ili ne, pošto pati od patetične potrebe da se uzdigne u hijerarhiji socijalne mreže, koja postoji samo u njenoj glavi! Iza Fakebookera najčešće se krije očajna osoba  koja želi da bude voljena, potrebna i važna.

“On ima više od dve hiljade prijatelja na Facebooku. Čoveče, koji je to Fakebooker!”

18. Fakebooking je uobičajen oblik ponašanja za osobe koje veruju kako je Facebook mesto na kom se prave nova poznastva! To je popularan način za popunjavanje ispraznog života u kome ljudi ne žele čak ni da budu vaši Facebook friendsi.

“Pokušaj da živiš, umesto što se baviš Fakebookingom!”

19. Fakebooking  je postovanje super-hiper gotivnih postova na zidove osoba koje ne volimo, u cilju da prikažemo kako smo im dobri prijatelji.

“Fakebookovala sam onoj kravi: preslatka si u toj haljinici <3 Ljubim te!”

Šef tehnike: Ljubomir Radivojević
Inspicijentkinja: Maja Jovanović
Majstor svetla: Dragan Đurković
Majstor tona: Miroljub Vladić

KORISNI LINKOVI
www.dramamentalstudio.org
www.nova-drama.org
www.bitef.rs

Milena Z. Bogavac
GAMMA CAS
intimna mapa sveta
režija:
Jelena Z. Bogavac

Ovo nije predstava. A nije ni film. Ovo nije život. A smrt ne postoji!

audio i video:
Igor Marković

fotografkinja:
Biljana Rakočević

stručni konsultanti:
Vuk Dautović, Ninoslav Šćepanović, Jovan Stamatović – Karić

glasovi, lica, pojave, prisustvo, čitanje, izvođenje i ekspertiza:
Jelena i Milena Bogavac, Mila Manojlović, Vesna Radovanović, Dejan Čančarević, Dimitrije Vojnov, Jovan Ćirilov, Vladimir Protić, Vuk Dautović, Olivera Bogavac, Bojana Lazić, Ninoslav Šćepanović, Igor Marković, Zvonimir Peranić, Stela Jelinčić, Gianina Carbunariu, Vedran Radić.

organizatorke i producentkinje:
Milena Lazović, Milica Mihailović

press:
Slavica Hinić

direktor produkcije:
Borjan Pobrić

premijera: 14. oktobar 2010, 20h
reprize: 15. oktobar 2010, 20h
21. oktobar 2010, 20h
14. novembar 2010, 20h
23. novembar 2010, 20h

Planetarijum Astronomskog društva „Ruđer Bošković“
Kalemegdan, Donji grad

Trailer predstave Gamma Cas

Gamma Cas je predstava o gledanju u nebo. O ogledanju, u nebu. Ili u tuđim očima. Ili u odrazu svojih očiju. Ili u svojoj senki. Gamma Cas je predstava o gledanju u sebe. Gamma Cas je predstava o drugima, u nama. Gamma Cas je predstava o svemu i o svima, jer svi ljudi gledaju u isto nebo. Svi jedemo istog Boga. Svi imamo svoje senke. Gamma Cas je predstava o gledanju u nebo. To je zatvoren krug.

Svemir spisateljice. Beskraj pisanja. Kraj rečenice. Predstava o pisanju teksta predstave. Predstava o čitanju teksta predstave. Predstava pisanja. Predstava čitanja. Čitanje je učitavanje.

SKICA GALAKSIJE PISAC
beleška o tekstu Balerina/Gamma Cas

Gamma Cas nije drama, u tradicionalnom smislu te reči.

Po svojoj strukturi, bliža je postdramskom terminu teksta. Ona je tekst.
Solilokvij za bilo koliko glumaca ili bilo koliko glumica, poetski predložak za pozorišnu predstavu ili vizuelno-zvučnu prostornu instalaciju, ali i potpuno završena literarna forma, u kojoj se umesto likova pojavljuju različiti fontovi, različita slova.

U njoj uporedo egzistiraju ćirilično i latinično pismo, replike na nekoliko jezika, dokumentarni i intimistički sadržaji, političko i lično, angažovano i lirsko. Sve je u ovom tekstu dvostruko, računajući i naslov u kom se reč „Balerina“ alternira sa astronomskom oznakom Gamma Cas.

Na polovini naslova, poput granice, povučena je kosa crta. Na jednoj strani je Balerina- delić naslova koji asocira na lično, sićušno, krhko, lomljivo, na muzičku kutiju ili figuricu od porcelana; na drugoj strani Zvezda- nepojmljivo ogromna masa lave, užareno kosmičko telo, milionima svetlosnih godina daleko, u beskraju Svemira…

Od mikro do makrokosmosa, preko granice koja se prostire između.
To je polje koje u svom širokom tematskom krugu opisuje ovaj tekst.

Gramatikom „dvojnog“ koju u komadu uspostavlja, autorka aludira na astronomski opis sazvežđa Kasiopije, u kom se nalazi zvezda Cih ili Gamma Cas. Zvezde u ovom sazvežđu opisuju se kao dvojne, promenjive i nepravilne- što su ujedno i formalne karakteristike pisma u ovom komadu. I on je dvojan, nepravilan i promenjiv, zbog čega uspešno izmiče svakom pokušaju dramaturško-rediteljske analize, shvaćene u tradicionalnom smislu.

Kao u romanu u kom se na mestu pripovedača smenjuje nekoliko glasova, u Balerini su različitim tipovima teksta sugerisani dramski likovi. Koliko ih ima?

Više od milion i istovremeno manje od dvoje.

U brojnim podnaslovima ovog komada nalaze se odrednice: „turistički vodič“ i „skica za intimnu mapu sveta“. Kao turiste, ova drama nas vodi kroz svet glavne junakinje.

To je „put oko sveta na 70 strana“ sa zadržavanjem na stanicama izabranim po ličnom i subjektivnom doživljaju glavne junakinje ili autorke.

Kroz njenu priču defiluje hiljade ljudi… Istorijske ličnosti, slučajni prolaznici, putnici, graničari, stjuardese, ljubavnici, saradnici i mnogi, mnogi drugi… ali svi ovi parčići likova, objedinjeni su svešću one koja piše. Glavna junakinja Balerine je žena koja piše taj tekst.

I ako je u ovakvoj vrsti komada problematično odrediti fabulu, na jednom nivou Gamma Cas ima okvirnu priču koja traje isto onoliko koliko traje i komad.

Radnja se odvija u realnom vremenu. Počinje u trenutku kada se upali kompjuter, traje kroz pisanje, i završava onda kada je napisan tekst. Kompjuter se gasi. Slede zaključak i kraj… U tom smislu Gamma Cas je štivo koje otvara proces pisanja.

Dramaturška kompozicija nije sakrivena, već je sasvim suprotno- ogoljena i smeštena u prvi plan. Linija koja povezuje različite gradove, žanrove, ljude i glasove je upravo pisanje, narativna linija, story line. Prateći proces dramaturškog komponovanja teksta, pratimo linearnu priču koja traje jednu noć. U centru te priče je ona koja govori da se zove Aska – spisateljica, koja piše po narudžbi. Pišući o mestima u Srbiji, ona piše o sebi, i svom ličnom doživljaju gradova na geografskoj karti sveta. U okviru ove konstrukcije, otvara se prostor za različita zapažanja, misli i scene, povezane čvrstom mrežom poetskih motiva koji se kroz tekst variraju.

Mada pokreće nekoliko krupnih tema, Gamma Cas je, bazično, komad o granicama. Političkim, geografskim, metafizičkim, i granicama u glavi. O granici između života i smrti. Granici između mišljenja i pisanja. Duše i tela. Živih i mrtvih. Granici svesti i podsvesti. Tako „graničan“ i „razgraničen“ ovo je komad o usamljenosti, jer prelazeći granice koje se pred njega postavljaju, čovek uvek ostaje potpuno sam.

Usresređen na sebe, u sebi može da otrkrije čitav svet, čitave gradove, civilizacije…

Tako je jedan od osnovnih motiva u tekstu Gamma Cas posmatranje sopstvenog odraza kao mape. Tekst je, na jednom nivou, pokušaj da se unutarnji svet mapira i ucrta u postojeće geografske i astronomske karte. Gamma Cas je pokušaj da se koordinate Bića, upišu u mapu Bitka. Gamma Cas je pokušaj ucrtavanja mape unutarnjeg na političku kartu sveta, zatim pokušaj lociranja tih prostora u beskraju vasione.

Lično i političko. Ego i Alter- Ego.

To je tekst o samoodređivanju unutar zadatih granica. Tekst o identitetu.

O životnom putu i onome što na tom putu nosimo kao prtljag.

Kao krst. Kao određenje.

„Dvojan, nepravilan i promenjiv“ , ovo je komad baziran na istraživanju geopoetike Srbije, ali izbor podataka koji ulaze u tekst zavisi isključivo od ličnog odabira, subjektivnog stava, asocijacije…

Kao ništa manje važna tema u tekstu se pojavljuje smrt, pa je ovo takođe i tekst o življenju i umiranju. „O tranziciji i drugim oblicima prolaznosti“. Ili o življenju kao o nizu pokušaja da se da smisao sopstvenoj smrti.

Glavna junakinja je spisateljica. Njen pokušaj je da „napiše“, da za sobom ostavi pisani trag. Ona reč koristi kao tvorački, generički princip koga se drži kao trajnog, u jednom promenjivom svetu. Ona je, na dirljiv i plemenit način, uverena da će njeno delo živeti duže od nje. Stvara delo, trajnije od tela. Ona živi pišući. Ili piše zbog straha od smrti.

Po svojoj ikonografiji, kao i po svojoj strukturi Gamma Cas je hipermoderan komad. On se odvija u svesti junakinje koja živi okružena tehnologijom, automatima, programima, reklamama, kompjuterima i kompjuterskim virusima.

Dehumanizovanom svetu tranzicije, suprotstavljena je topla, intimna, mala ženska priča- o ljubavi većoj od smrti, o veri, o strahu… o nesnalaženju.

Gamma Cas nije smešan ali je, na momente, duhovit komad. Ironičnim i autoironičnim, ponekad gorkim i sarkastičnim zapažanjima, junakinja- koja je istovremeno jukstapozicionirana i kao autorka, tekst dovodi do zabavnih scena i situacija.

Na jednom nivou, on se percipira i kao društvena kritika. Na drugom, to je pisanje o pisanju. Intelektualna igra, vežba praktične dramaturgije, ljubavna pesma posvećena slovima…

Gamma Cas je lavina reči. Emotivna oluja, verbalni pljusak.

Elementarna nepogoda pričanja priče ili nemogućnosti da se priča ispriča.

Gamma Cas je komad u kom kasne letovi, uzleću plišane ovce, aviosaobraćaj u Evropi dolazi pred bankrot, gore mostovi na Dunavu, padaju na Roni, dok jedna… devojka?… žena, baka, devojčica?…  u crnom, piše turistički vodič. Seća se, sanja i misli na neke drage, najdraže i manje drage koji više nisu sa njom.

Istovremeno angažovan ali i intiman, globalan ali i ličan Gamma Cas je snažan teksualni predložak za predstavu. Poigravajući se sa samom likovnošću teksta u kom su grafički i vizuelni elementi ključni za razumevanje, u dekonstrukciji procesa pisanja, autorka odlazi korak dalje, pretvarajući prelom teksta u zaseban, značenjski kod. Ona piše kao da crta; lepi narativne nivoe na papir poput kolaža, sugerišući čitaocima vizuelnu dimenziju kao jednu od najznačajnijih postavki teksta. Ova ne tako nova praksa (vezana za tehnike nadrealizma) svakako je neuobičajena u savremenom (post)dramskom pisanju. U tom smislu, kao da provocira reditelja da u inscenaciji ovog komada upotrebi snažna, vizuelna rešenja.

Kako, dakle, postaviti jedan ovakav komad?

Odgovor je: dvojno, nepravilno i promenjivo.

Smestiti mikrokosmos junakinje u Planetarijum.

Ozvučiti ga; nacrtati i animirati u nekoliko dimenzija.

Suprotstaviti žive ljude projekcijama – višedimenzionalnim, hipermodernim, nalik na stvarnost. Realističnim?  I Nadrealističnim.

Spustiti krhku Balerinu, ispod sazvežđa moćne Kasiopeje, na veštačkom nebeskom svodu „zvezdanog bioskopa“.

SVEMIR PISCA ili PISANJE IZ SVEMIRA

nekoliko rediteljskih teza

Beleženje i scensko obeležavanje procesa pisanja.

Ideja je da se proces pisanja i kreativnog mišljenja te beleženja i prepisivanja razmišljanog i doživljenog u napisano, analitički predstavi u formi meta profila spisateljice – tzv. spisateljkinog svemira. Da se proces lično- manične strukture upisivanja, analizira pod lupom galaktičkog uvećanja. Galaksija pisca, rasute zvezde slova, rasuti znakovi. Pored puta ili gde već – svuda gde su pobacani po vasioni.

Nered među zvezdama – kreativni nered raštrkanih motiva. Mreža asocijacija i inspiracija, logika i silogizama, u kojoj se planovi, lični i opšti, prožimaju i preslikavaju, bez prave uspostavljene granice između onog koji upisuje i onoga šta je opisala. Labava granica – gde prestaje ona a počinje neko drugi, nešto drugo – u procesu – u neprestanom zapisivanju. Dvojakom beleženju – spolja unutra, nacrtano i zapisano – grafološki i sadržajno. Mapa procesa – mapa inspiracije. Pokušaj mapiranja galaktičkih događajnih konstrukcija asocijativnih nizova i događajnih struktura – do pozicija/trenutaka kada postaju tačke u poentilističkoj slici – u delu. Do trenutka kada postaju struktura samlevenog u umetničkoj formi.

Proces stvaralaštva je u mnogome analitički, relativno anarhističan – razoran u odnosu na postojeće fakte ali ipak afirmativni slovoslagač novog pisma. Sistemom projektora u sferičnoj sali  tzv. zvezdanog bioskopa napravili smo nekoliko sadržinski i značenjski  različitih audio i video izvora motivacione mašine skribomanije.

NACRTNO PISANJE

Crtanje slova. Upisivanje. Debela tanka. Malo veliko. Novi red. Slovo je telo.
Rečenica – pejzaž grada. Nacrtan prostor – mapa znakova.
Slovo – znak. Grafizam misli. Ocrtavanje. Glas je crtež, misao je nacrtana. Misao je linija debela ili tanka. Misao je svemir, mreža, beskonačni preseci znakova.

Mapa svemira znakova. Slovo je Bog reči.

PISANJE MUZIKA

Glas je atom zvučanja. Božanski ton govorenja. Govorenje odjekivanje. Misli se čuju, prisluškuju. Melodija pisanja. Pisanje pevanje. Pisanje vika, buka. Naglas smejanje, naglas plakanje.Glasanje.

OPISANE SLIKE

Dokumenti, sećanja. Fotografije, senke. Ljudi, ljudi, ljudi. Lica. Lice. Lik.
I prostori prostori. Arhitektonika mesta događaja.
I sve je to, višenačinski zabeležen proces pisanja.

Umetničkog pisanja.

I sve to čini svemir, kupolu galaksije Pisac.

ČITANJE JE PROCES UČITAVANJA

U ovaj tekst su se naglas učitali: Mila Manojlović, Vesna Radovanović, Dejan Čančarević, Dimitrije Vojnov, Jovan Ćirilov, Vladimir Protić, Vuk Dautović, Olivera Bogavac, Bojana Lazić, Ninoslav Šćepanović, Gianina Carbunariu, Zvonimir Peranić, Stela Ilinčić, Vedran Radić… neki drugi ljudi, neke treće žene… autor videa i audia, rediteljka i spisateljica, takođe.

MILA MANOJLOVIĆ voli more, da putuje, voli jezike i dramsku umetnost. Voli i da piše, ali se teško snalazi sa “nekoliko rečenica o sebi”. Diplomirala je glumu i ima master iz pozorišne režije (advanced theatre directing). U muzici, pozorištu i umetnosti, uopšte naklonjena je alternativi. Nosi patike, a štikle kad mora. Uglavnom živi od glumačkih honorara. Bavi se i pedagoškim radom, pa sada očekuje svoju prvu platu kao asistentkinja na odseku za glumu na Fakultetu dramskih umetnosti.

„Ako izuzmem govor, pisanje je, od svih oblika artikulisanog izražavanja, najduže sa mnom. Nedovoljno talentovana za matematiku, uživam u lingvistici i poigravanju s jezikom. Dočepam se svake promo-hemijske, jer pisanje po papiru ima jednu drugu, romanticnu dimenziju i značaj u odnosu na tekst spakovan u format W koji, ako već nije zadat, bar odaje utisak nekakvog plana. U mom slučaju pisanje oslobađa, zabavlja i zasmejava. Pisanje inspiriše na dalje pisanje. Najvise volim da pišem pesme levom rukom, al ako je hemijska suvise masna, budem do lakta plava.

Nekada sam čim dodjem kuci, grabila knjigu nestrpljiva da saznam šta će dalje da se dogodi. I ne samo to. Mnogo je važniji bio onaj osećaj kada me knjiga usisa i prevede u svoj svet. A još ako je stara i strane su joj žute…Danas, kada dođem kući, mnogo česće čitam vaše FB statuse. Luksuz odraslog coveka da čini stvari koje ne valjaju. Ipak, knjige su uvek oko mene. Otvoreno ih je uglavnom po pet. Neke vezane za posao, neke jer tragam za informacijom, neke po preporuci. Uvek je neizvesno da li će i koja biti pročitana do kraja. Ne dam da me opterete, a bez obaveze dozvoljavam da me zadovolje.“

Mila Manojlović

VESNA RADOVANOVIĆ je rođena u Beogradu, istog datuma kada i Žil Vern i Džejms Din. Završila engleski i nemački na Filološkom fakultetu u Beogradu. Započela studije opčinjena Dilanom Tomasom, završila ih zaljubljena u Stivena Spendera, a danas “guta” Džejkoba Polija. Uživala tokom studija, bavila se istraživanjem postmodernizma, Hopkinsa, Paunda, Magbeta. Izučavala međuzavisnost bitnika i Vudstoka. Na AAOM-u pokušala da se bori protiv bezumlja devedesetih. Pisala o tome. Bavila se esejima Valtera Benjamina. Pisala i o tome. Shvatila da često piše o mnogo čemu, pa upisala pisanje, te i završila dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bavila se televizijom (svidelo joj se onako), filmom (znatno više), festivalima (najviše). Drama Grateful Alive joj je postavljena na scenu, scenario Deveta ofanziva nagrađen, a celokupno medijsko znanje i iskustvo već deset godina pokušava (a dobrim delom i uspeva) da integriše u rad sa decom, kroz nastavu engleskog jezika. Prevođenjem se bavi veoma dugo i sve zagriženije. Štiti životinje, uživa u nemačkom, sve uspešnije se bavi fotografijom, puno pliva, zabavljaju je ljudske slabosti. Zaljubljena. Uvek. Mora tako. Drugačije ne ide.

„Do, otprilike, pete godine života terala sam dedu da mi čita Politiku. Naglas. A onda sam sa pet i po godina naučila da čitam, da pišem sa šest. I ćirilicu i latinicu. Prvi dan prvog razreda, otišla sam sama u školsku biblioteku, upisala se i uzela ruske basne. Prvu priču sam napisala dve godine kasnije. Ubrzo sam osetila da mi prija i jedno i drugo, a nešto kasnije shvatila da je čitanje put ka saznanju, a pisanje unutarnja potreba i želja da se izraze razmišljanja, dileme, želje i nezadovoljstva. Ipak, vreme je pokazalo da se, u ovoj sredini, ni sa jednim ni sa drugim nisam usrećila. Bolje da sam se posvetila nekom prostom manuelnom radu. Bila bih mirnija. Bila bih zadovoljna jer ne bih znala za drugo i drugačije. Ali, šta je tu je. I čitam i pišem i dalje. Uprkos svemu. I ne zameram dedi. Naprotiv.“

Vesna Radovanović

DEJAN ČANČAREVIĆ  je još rođen u Pančevu 1975, gde predaje književnost u srednjoj školi. Osetljiv i nerazjašnjeno patosiran sklop. Subjektivno, sjajan je lik i dobra osoba. U životu imao je nekoliko uspelih nepokušaja. Protiv naleta okoline i stvarnosti uzima lek Notbedetol uz naprasne izlive ljubavi. Voli more. Objavio je zbirke poezije: Gravitacija i 1871 [narativnost.patriotizam]. Retko ažurira onlajn adresu. Radi za radio i uništenje iluzije o lažnoj nadi. Nedavno je pomislio da se prosvetlio i spoznao svoju životnu misiju, što hladno preporučuje.

„Čitanjem se osvetljavaju neistražene teritorije i potencijali bića, koje se pisanjem iščitava i predstavlja samo sebi. Čitanjem čitamo sebe Drugim, kao što pisanje ispisuje nas same, pred nama ali i u Drugom. To je magični krug, Mebijusova traka višeznačnosti i stvaralačke povezanosti, Janusovo lice, alfa i omega iste stvari.

Čitanje je udah, pisanje je izdah.“

Dejan Čančarević

DIMITRIJE VOJNOV rođen je 1981. istog datuma kada i Majkl Džekson. Oni koji ga vole kažu da je od njega preuzeo dobre osobine. Oni koji ga ne vole kažu da je od njega preuzeo loše osobine. Majkl je bio mali crni dečak koji hteo da bude beo. Dimitrije je uvek hteo da bude crn. Zato je i napisao dramu o “velikoj beloj zaveri”.

„O pisanju. Objektivno, kako kaže Minja Bogavac, pisanje je čežnja. Subjektivno, pisanje je pokušaj da uđeš u tuđi život i učiniš svoje reči njihovom razbibrigom, da ih kroz njih posavetuješ, možda čak probudiš i neko kompleksnije osećanje. Pisanje je pokušaj komunikacje. Ali, u suštini je čežnja.

O čitanju. Čitanje je za mene više od onoga što formalno jeste. Ono je pogled na život, ideologija, moje lično zakrivljenje stvarnosti. Volim da čitam čak i one stvari koje nisu napisane već pokušavaju da postoje u nekoj drugoj ravni. U stvari, to najviše volim da čitam… Čitanje je dešifrovanje.“

Dimitrije Vojnov

JOVAN ĆIRILOV je teatrolog, književnik, dramaturg, prevodilac, urednik, reditelj, kolumnista i radnik u kulturi, rođen u Kikindi 1931. Zajedno s Mirom Trailović osnovao je Bitef (Beogradski Internacionalni Teatarski Festival) a od 1967. je umetnički direktor i selektor ovog festivala. Ni jedan evropski festival nema selektora sa dužim stažom.  Radio je kao dramaturg u Ateljeu 212 i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na čijem je čelu bio od 1986- 1999. Autor je nekoliko romana, pesničkih zbirki, brojnih eseja, kolumni, antologija i rečnika, a na srpski jezik je preveo dela Fraja, Brehta, Ženea, Stoparda, Sama Šeparda, Mameta, Marbera i mnogih drugih dramskih pisaca. Od 2001-2007 bio je predsednik Nacionalne komsijije Jugoslavije, pa potom Srbije pri Unesku. Govori engleski, nemački, ruski, francuski, španski i italijanski a učio je i kineski jezik.

U Beograd je, na Bitef,  doveo najznačajnije pozorišne autore XX i prve polovine XXI veka. Voli da fotografiše i ponekad crta karikature.

Čitati
Čitati mnogo što šta
Znači.
Čitati ovaj tekst.
Čitati molitvu.
Čitati bukvicu.
Čitati između redova
(pa i ovih).
Čitati misli,
A pisati…?
To je već lako.
Pisati je manje-više
Ono što ti sam hoćeš, pa.
Ko čita čita.
Ko ne čita,
Široko mu polje.
Pročitajte i potpis.

4. oktobar 2010
Jovan Ćirilov

VLADIMIR PROTIĆ (1975). Snimio „Dr Protić“ i „Jaganjac“ video serijale. Napisao pola knjige „Teleks“. Svira džez trubu. Mnogo hteo, a radi ko čuvar.

„Mnogo se piše, ni malo čita. Čak se ni ne sluša, a kamo li osliškuje više. Ponajviše se truća.“

Vladimir Protić

VUK DAUTOVIĆ  je rođen u Beogradu gde najpre pohađa studije umetnosti i konzervacije na Akademiji srpske pravoslavne crkve, a zatim završava studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu. Nakon što je okončao drugi stepen studija, odbranivši tezu: “Umetničko oblikovanje i simbolička dekoracija putira kod Srba u XIX veku“, trenutno je na doktorskim studijama istorije umetnosti i vizuelne kulture novog veka. Bavi se istraživanjima iz domena vizuelne kulture Balkana, studijama Judaike, terenskim radom. Objavljuje stručne članke i radove u referentnim publikacijama, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Koautor je monografije o Sabornom hramu Svete Trojice u Vranju. Već deset godina, na svoje zadovoljstvo sarađuje sa Jelenom Bogavac i Drama Mental Studiom, izvodeći scenografije a ponekad i kostime za predstave, od kojih su realizovane: Neka Aljaska, Glasovi, Mali Princ, Lavinija, North Force, Nada iz ormara, Dani i dela monahinje Lavinije, TDŽ, Divlje Patke, Kraj Partije…  Nada se da će se ova saradnja nastaviti.

„Pisanje i čitanje su magijske radnje“

Vuk Dautović

OLIVERA BOGAVAC je novinarka i urednica, rođena u Beogradu, 1950. Studentima žurnalistike poznata je kao nastavna jedinica: profil- intervju u srpskom i jugoslovenskom novinarstvu. Studirala je jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, nakon čega je pisala za brojne dnevne, nedeljne i mesečne listove: Politiku, Dugu, zagrebački Vjesnik, Glas Crnogorca, Pratkičnu Ženu… i druge. Uređivala je revije Praktika, Ženski svet, Bilje i zdravlje. U braku sa novinarom i publicistom Zoranom Bogavcem, rodila je Jelenu (1973) i Milenu (1982). Nije da ih je samo rodila, nego ih i voli.

“Sveže opismenjena, najviše sam volela da napišem  ono što nisam mogla ili htela da kažem. Posle sam  počela da živim od pisanja i da mrzim one što “pišu nešto za sebe”. A čitanje? Žalim što više nema nikog da mi oduzme baterijsku lampu ispod jorgana ili makar ugasi svetlo!”

Olivera Bogavac

BOJANA LAZIĆ je pozorišna rediteljka. Diplomirala na Akademiji umetnosti „Braća Karić“ u klasi profesora Nikite Milivojevića i Anite Mančić. Predstave: “Čekajući Godoa” Samuel Beckett, Jugoslovensko Dramsko Pozorište; “Moje” B. K. Wells, Narodno pozorište Kikinda; “Roberto Cuko” B. M. Koltes, Narodno pozorište Kikinda;  „Sex, laži i divlje guske“ Woody Allen, Narodno pozorište Subotica; “Bogojavljenska noć” William Shakespeare, Pozorište „Boško Buha“; „Trka sa vremenom“ Aleksandar Popović, Šabačko pozorište; „Pomorandžina kora“ Maja Pelević, Puls Teatar, Lazarevac; „Pipi Duga Čarapa“ Milena Bogavac po motivima A.Lindgren, Pozorište Boško Buha… Dobitnica je nagrade okruglog stola kritike za predstavu “Trka sa vremenom” u okviru 44. festivala Joakim Vujić, Kruševac 2008;  nagrade „Vitomir Bogić“ za najboljeg mladog radiofonskog stvaraoca za dramu „Vetruškina ledina“ Uglješe Šajtinca, Radio Beograd, 2009 i nagrade za najbolju režiju predstave „Pipi Duga Čarapa“ po tekstu Milene Bogavac na internacionalnom festivalu Zvezdarište, 2010.

„Teško pišem, sporo čitam.“

Bojana Lazić

NINOSLAV ŠĆEPANOVIĆ rođen je 1972, u Subotici. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Povremeno se bavi dramaturgijom i režijom… Bolje da mu vadite zub nego da ga terate da piše biografiju.

„Do sada sam ziveo u tri države  a da se nisam mrdnuo nigde .To nije usamljen i specifičan slučaj,  to mu više dođe kao pravilo na ovim prostorima….Knjige opstaju mnogo duže od država a i lakše su za upotrebu.“

Ninoslav Šćepanović

ZVONIMIR PERANIĆ je pozorišni reditelj, dramaturg i kritičar, fizičar i matematičar. Spaja umjetnost, nauku i obrazovanje. Završo MAPA akademiju u Češkoj, na GITISU u MOskvi specijalizirao biomehaniku, diploma Filozofskog fakulteta u Rijeci te magisterij znanosti na Prirodoslovno matematičkom fakultetu u Splitu. Osnivač Teatra Rubikon: 25 produkcija, te 40tak gostovanja (Italija, Slovačka, Slovenija, BiH, Mkedonija, Srbija, Velika Britanija, Cipar, Južna Koreja…)

„Može li se čitati istovremeno dok se piše? Isključuju li se pisanje i čitanje međusobno? Da li je pisanje i čitanje dobro? Papir, a danas i bajtovi, trpe svašta. Koliko nam je tvorevina čitanja i pisanja pomogla? Čitate li sada? Pišete? Ili slušate? Je li slušanje čitanje?“

Zvonimir Peranić

STELA JELINČIĆ rođena je u Zagrebu 1977. Diplomirala je politikologiju, radi kao novinarka i urednica Konzorove biblioteke Godine nove. Između ostalog uredila je kont­ro­verzne Metastaze liječnika i pisaca Alena Bovića/Ive Balenovića. Organizatorka je filmske i filmsko-festivalske djelatnosti (Motovun film festival). Objavila je roman “Korov je samo biljka na krivom mjestu”.

„Čim počnem gledati u prazan papir, pošpricam ga nekakvim slovima, bilo kakvim, da on vidi tko je tu gazdarica. I to mi je sasvim dovoljna satisfakcija. Jer nema uputa za čitanje ili pisanje teksta, kao što nema uputa ni za slušanje glazbe, ni za plesanje, ni za žvaljenje… Ili zaroniš ili ne. Na kraju, sve to iscuri iz mene kao svila iz dudovog svilca. A onda, mogu se samo nadati da će se piscu i čitatelju jezici skužiti, da će postati dvije čvrste uporišne točke, zalihe u otjecanju smisla.“

Stela Jelinčić

ŽANKO TOMIĆ  je rođen 1970. godine u Skoplju, diplomirao na odseku za srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1995. godine, a potom i na Odseku za pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1997. godine. Po diplomiranju radio je kao reditelj i direktor Drame u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, sve do 2002. godine kada je prešao na Fakultet dramskih umetnosti. Godine 1999. i 2000. radio je kao gostujući predavač na Brandeis univerzitetu u Bostonu. Suosnivač nezavisne pozorišne trupe Torpedo. Osnivač je festivala savremenog domaćeg dramskog teksta Nevinost, Projekat tri. Bio je član Umetničkog saveta Bitefa i umetnički selektor pozorišnog programa Belefa. Najviše režija je ostvario u SNP-u. Autor je predstave Knknpnkn koja je izvedena na BELEF-u 2008. Ostvario je i jednu režiju u Spingold Theatre Centre u Bostonu, i to Kraljevski put, Tenesi Vilijamsa.

„Čitanje je uzimanje. Pisanje je davanje.“

Žanko Tomić

PROSTRANO PROSTORNO LIČNO

Onda

Kada je tekst napisala – složile smo se da je Gamma Cas
Istina.
Pa zatim poetska Istina.
I najzad formalna – Istina.

Nisu se sa nama složili profesori ugledne
Akademije dramskih umetnosti
na Minjinom diplomskom ispitu.

Rekli su da je Gamma Cas budalaština.
Najpre formalna.
Zatim poetska.
I najzad – sadržajna.
Budalaština.

Posle odbrane rada Minja – plače.

Ne zbog budalaštine formalne,
Koju su apostrofirali,
punih usta besnih potsmeha mentorskih;
ne zbog poetike,
njene
što su na kolac glogov nabijali,
samo zbog pristojnosti, koju nalaže dekanatska kancelarija,
ne nabijajući je na drugu stvar,
mada tendencije behu očigledne;
ne zato.
Ona je plakala nad grobljem sadržaja.
Svog.

Za koji su rekli da je
budalaština.
I kome su se smejali.

Plakala je.
I nebo pitala:
Pa zar opet nisu čitali do kraja!?

Taj Gamma Cas, Minja je napisala,
Kad je rešila da više
ne može
da se zajebava
kako se poetski izrazila.
Preminuo nam je otac u septembru.
Na samom početku sezone.
Da se tako sezonski izrazim.

Potonule smo u duboku crninu.
Što je izgleda ljudima oko nas bilo odbojno,
Jer ljudi se gnušaju tuge,
Pa u to doba, niko nam ništa nije dao da režiramo ni kod njega a ni kod kolege,
Đavo bi ga znao,
Valjda je to neka vrsta baksuza.
I jedno loše povlači za rukav drugo.
A dva loša, lako kriju zločin.

I tako,
Sakriše nas s repertoara.

Dobro, dobro, ne kukam,
Svakom se to dogodi.
Pre ili kasnije.
Mnogo ne valjaš ako se ne desi nikad.
Tako mislim.Ili se tako tešim.
A možda tako i pretim.
Bog te pita.

Ipak sam pozorišna umetnica.

Morale smo od nečeg da plaćamo kredite, pa smo prionule na različite poslove u struci, koji nadomešćuju neuspeh na daskama koje su najbolje plaćene.

Zato što najviše znače i kad nisu.
Nekima. Među kojima sam i ja.

Prednjačila je Minja.
Dramaturgija je primenjiva, na mnoge situacije koje se tiču globalne pismenosti društva.

Pisala je li pisala,
Turističke vodiče i ovčarske goniče
I mnoge druge neverovatne
A ipak naručene
Sadržaje.

To je kao da te neko tera da plivaš kraul
Tužnog
da se ne bi udavio u plićaku.

Nakon i u toku tog iscrpljujućeg prsnog
na hiljade i hiljade metara
Dok je vezivala lađu ‘di joj naručioc kaže
Minja piše Gamma Cas.
U međuprostoru.
U međuvremenu.
Plače u slova.
Žvaće ih i plače.

Rekla sam istog trenutka kada sam tekst videla –
Ja ovo moram da režiram.
Minja je razumela, naravno.
Vi, verovatno, ne razumete.

Ili?

Postoji jako, jako mnogo dramskih tekstova koje moram.

I hoću.
Dobri dramski tekstovi, razni.

Gamma cas je dobar dramski tekst.

Ali moram,
je od druge vrste.
To je moja sestra.
I piše o sebi.
Ne postoji literatura koja me više provocira.

Zamislite koliko sati.
Rada i razmišljanja.
I drama i slem večeri i uličnih performansa i nastupa i prestupa.
Jovan Ćirilov u svojim Savremenicima naslovio nas je:
Sestre za pevanje i zezanje.

Pevanja i zezanja.
A da pevamo ne umemo.
I uopšte se ne zezamo.
Samo pravimo te prijatne grimase vedrine.
To nam je zajedničko.
Mada uopšte ne ličimo.
Pa zar ne?

Zezam se.

U Gamma Casu Minja piše o prelaženju granica.

Kvartovskih, nacionalnih, državnih, geografskih, kvantovskih, ličnih, ovostranih, onostranih. Kosmičkih, sudbinskih.

Jednostavnije rečeno, ona opisuje, piše proces pisanja.

I u njemu lično hrabro intimno tajno iskustveno biografsko.

I zarezi.

Ona ispoveda jedno konkretno pisanje, jednog konkretnog sadržaja, koji piše u svom konkretnom, istinitom životnom vremenu.

Koje broji ali u koje ne veruje.

Mahom zatvorena granica, teritorija – ne domovina, ograđeno fiskalnim blokovima – potrošačko društvo i njegove marketinške zavere, bliska smrt oca, tezgaroški tereti…
Skoro sve teme ovog sveta.

Grad bez ljubavi sumrak ideja..

i umetnost i umetničko i umetnica.

I Lepota koja će spasti svet.
I Reči napisane koje odjekuju u svemiru.

To je sadržaj.
Tome se ovaj profesor smejao
i čak je valjda i malo zadirkivao,

a bila normalna, lepo pisala, a sad poludela.

Ipak, Gamma Cas su drugačije razumele mnoge naše kolege i istini za volju ponudili su joj čak da ga postave na sceni.

Jedino, ne da ja režiram.

Imali su već neke reditelje sa kojima su čvrsto pregovarali o saradnji u nadolazećoj sezoni, pa su bili voljni da i ustupe odnosno predlože im da režiraju Minjin tekst.

Minja nije htela.
Htela je da ga ja režiram.
Bio je to put kojim se ređe i sporije ide.
Jedno četiri godine
I ništa.

Ali.
Stekli su se uslovi.
Dakle.

Na sajtu Evropske teatrske konvencije http://www.etc-cte.org/ Gamma Cas je jedna je od 120 najboljih evropskih drama, za ovu godinu.
Vidiš, ipak se nekom sviđa! – s nevericom šapuće Minja.

Jer ako je ovo melodrama i ako je o njoj
onda ona igra
pred svemirskom komisijom
u pački
i svi joj plješću.
Dok ide pravo.

Pravo je sporo
ali dostižno.
Poetsko, formalno i sadržajno.

Prava svemirska melodrama o upotrebljenim slovima.

U predstavi je sve pravo.
Na nivou istinitog.
Zapisanog.

Prava je Minja – koja je Minja.
Prava pravcata sestra.
I pravi su svi ljudi na mapi njene skice
Nacrtane.
I prave su slike.
I slova.

Ali
ne postoji prostor koji vidite.
I to što čujete
Tako kako ga slušate
Nikad nije bilo rečeno.

Naše prisustvo je garantovano.

Jelena Bogavac,

septembra 2010, u Beogradu, podno Kalemegdana

IMAGINARIJUM SAZVEŽĐA

Za mene je rad na ovom projektu počeo pre par godina, kada sam napisao prvu eksplikaciju, tada smo još uvek podrazumevali glumce i scenu. Međutim poput svih umetničkih dela, tako i dramski komadi žive svojim unutrašnjim životom, koristeći od nas tek onoliko, koliko im treba da se ovaplote. Relacija između zamisli i slika koje potom imaju sreću da se inkarniraju predmet je proučavanja ovovremene nauke o vizuelnom – Istorije umetnosti, sve ono što nas okružuje, oblikuje našu svest, menja nas i nepovratno čini drugačijim. Međutim imaginarijum jednog sazvežđa teško je zarobiti u materiju, isto koliko i dosledno prikazati nečiji unutrašnji svet, a da to ne bude samo jedna pojedinačna interpretacija. Zato ono što je produkt našeg zajedničkog shvatanja, i potom mog ličnog, predstavlja Gamma Cas, kakav je prikazan.

Ovde se više ne radi o kreativnoj erudiciji izvedenoj u nekom materijalu, niti teatarskim efektima efemernog spektakla, što umnogome podseća na tematiku taštine – Vanitas. Svi smo se radeći na ovaj način odrekli po malo da bi smo dobili mnogo, u trenutku kada nije bilo potrebe za scenografijom ili kostimom, postalo mi je sasvim jasno, da je ono što mogu da dam samo čista energija. I to u onom fenomenološkom i konstelacionom smislu. Umesto lične interpretacije, podneo sam teret prostog učestvovanja, doprinevši onoliko koliko je samoj celini bilo potrebno, uvidevši da ta unutrašnja mera upravlja celom zamišlju.

Taj pokret skromnog učestvovanja doneo je radost, ali i odgovornost spram predavanja toj celini. Stavivši svoje čitanje teksta i emotivni doživljaj kroz taj čin, kao i vizuelni senzibilitet u službu ovome radu, ja sam osetio potpuno poverenje prema onome kome sam materijal dodao. I takvo poverenje imala je Milena, napisavši Gamma Cas, dodala je tekst dalje. Taj lanac ljudi, energije, poverenja i ljubavi je ono što imamo ovde. Nema većih ni manjih tema, sve o čemu se ovde radi je o međusobnoj ljubavi, poverenju i predavanju, tako su radili oni pre nas, zato je taj komad i o njima, tako radimo i mi, predajući to onima koji dolaze.

Vuk Dautović

U Istamublu, septebra 2010

BILJANA RAKOČEVIĆ je rođena u Bejrutu, Libanija. Život je provela putujući i živeći u Senegalu, Tunisu, Bugarskoj, Rumuniji, Vijetnamu i Hrvatskoj a sad živi i radi u Beogradu. Fotografijom je počela da se bavi u dvanaestoj godini, a od 2004 radi digitalne fotke. Takoreći profesionalna, postala je 2006. kada je prodala trinaest fotografija za nemački Sinalco. Radi dokumentarne fotografije za mnoge nevladine organizacije u Srbiji i u inostranstvu. Takođe, bavi se pozorišnom fotografijom i portretima. Učestvovala je u brojnim socijalno- angažovanim i kulturnim projektima, na srpskoj i međunarodnoj sceni. Previše navučena na fotografiju, da bi radila bilo šta drugo! Trudi se da ne budem pod uticajem drugih fotografa, već da u svom radu sačuva autentičnost. Ipak, oduvek i zauvek inspirišu je divni ljudi oko nje, njihov rad, njihov život, njihove oči… i duša.

JOVAN STAMATOVIĆ – KARIĆ (14.04.1986) je magistar muzičkih umetnosti (poslednji učenik pr. Ljubimova, Mozarteum).Od 2002. učestvovao u više od sedamsto koncerata širom planete. Radio sa mnogim velikim imenima kako neakademske (pop, hip-hop, rock, soul) tako i akademske (klasične) scene. Osnivač i jedan od profesora Umetničkog Studija “nešto kreArtivno”. Autor nekolicine scenarija. Igrao u nekoliko predstava, ukljucujuci i predstavu “3,4,sad” u režiji J.Bogavac (glumac i stručni konsultant).

DRAMA MENTAL STUDIO – DMS je neformalna, alternativna, pozorišna trupa ili kreativni tim koji čine: Jelena Bogavac, Milena Bogavac i Igor Marković. Od 09. 09  1999. godine, u saradnji sa mnogim umetnicima, institucijama i organizacijama, realizovali smo više od pedeset pozorišnih predstava, multimedijalnih događaja, performansa, parateatarskih događaja, stand up komedija, poetskih ekcesa, akcija animacije, javnih tribina i festivala.

HOLOGRAPHIC d.o.o.
Studio za nove vizuelne medije

Holographic je osnovan 2008,  sa ciljem da pruži kreativna vizuelna i interaktivna rešenja u prezentaciji multimedijalnih digitalnih formi. U saradnji sa timom umetnika, tehničkih specijalista i profesionalaca,  svojim klijentima pružamo inovativni pristup u vizuelnoj komunikaciji.

ZAHVALJUJEMO SE: Slavku Milanoviću, Mileni Burić, Goranu Pavičiću, Klubu ljubitelja pozorišta, Milanu Mijatoviću, Ireni Ristić, Diteru Bojeru, Svetislavu Jovanovu, Darinki Nikolić, Tomi i Klubu “Žica-PANIC ROOM”.

HOLOGRAPHIC DOO

New visual media displays

http://www.holo-graphic.info/

DRAMA MENTAL STUDIO

Pokret ka pozorištu bez četvrtog, trećeg i bilo kog drugug zida!

www.dramamentalstudio.org

Holographic doo & Drama Mental Studio
uz podršku Ministarstva za kulturu Republike Srbije

Galerije fotografija iz predsave Gamma Cas mozete pogledati OVDE.

Intervju s Milenom Bogavac, povodom predstave Gamma Cas na sajtu B92 mozete pricitati OVDE.

prva  celovečernja stand-up komedija mejd in Beograd. Pet priča, četiri pisca, dve glumice, dva glumca, šest uloga i jedan MC. (de)generacijski omnibus sveopšte gistrifikacije

SUPER-STARRING:
Marinko Madžgalj, Danijela Vranješ, Jelena Ilić, Žarko Lazić
& Cutout MC

Folirantski striptiz beogradskih ulica.Pop hip- hop kabare, sa zadnjeg sedišta taxi vozila. Taxi vožnja od tačke S do tačke X, uz 100% popusta za nervno labilna lica. Beogradska «Noć na zemlji» ili prizemna noć u Beogradu. Priče o sexu bez ljubavi, i brbljanje o ljubavi bez sexa. Slučajni presek (de)generacije odrasle na sveopštoj gistrifikaciji. Dokument urbanosti grada na čijem asfaltu ima suviše rupa – za one koji voze dobra kola, ili za one koje nose štikle. Šatrovačka ispovest takozvane metropole.Voajerski pogled iza napuklih fasada. Kurve bez šminke i šminkeri bez para. Egzibicionističko svlačenje, stidljivo oblačenje i moderno presvlačenje glavnog grada u sasvim novom ( para?)pozorišnom žanru.

PREMIJERA:
23. septembar , 22h , BITEF ART CAFE  - still running!!!
Produkcija: 39. Bitef , Bitef teatar i Drama Mental Studio

PRIČE:

Filip Vujošević feat. Jelena Bogavac
DA VAS ZAMOLIM ZA USLUGU
Igra: Marinko Madžgalj

Jelena Bogavac
KAD JE GAJA SREO SUZU – fragmenti kultnog romana «Betmen nad Zvezdarom»
Igraju: Danijela Vranješ i Žarko Lazić

Milena Bogavac
KAKO SAM POSTALA MALA KIM ili VOLIŠ DA SE JEBEŠ VIŠE NEGO JA
Igra: Jelena Ilić

Maja Pelević feat. Jelena Bogavac & Igor Marković
MUŠKARCI KURVE KURVE MUŠKARCI
Igra: Danijela Vranješ

Maja Pelević
SEX, GLAD I CENTRALNI KOMITET
Igra: Jelena Ilić

scena, kostim i make up:
Jelena Stojanović

VIDEO ART:
Kamera: Jovo Marjanović
Obrada i montaža: Igor Marković

dramaturgija:
Milena Bogavac

Stručni konsultant za pitanja alpinizma:
Miljan Radivojević –  Litica

SONGOVI & MUZIKA – SOUNDTRACK
CUTOUT MC
Produkcija soundtracka:  Bitef teatar, Bitef Art Cafe & NT soft
Prodajno mesto:  Bitef Art šank
Cena:  Čista sitnica

POP HIP- HOP- ZIKA NOVOG STANJA, OSEĆANJA, RAZMIŠLJANJA I SEĆANJA I TIH S… tih što se s tim rimuje…

FAKE TAXI
Muzika i aranžman: CUTOUT ; Vokali: CUTOUT & Marinko Madžgalj;
Lyrics: Igor Marković & Minja Bogavac
BACKSPACE
Muzika, aranžman i vokal: CUTOUT; Lyrics: Minja Bogavac
POREMEĆENA LIČNOS’
Muzika, aranžman i vokal: CUTOUT; Lyrics: Minja Bogavac
DALEKO OD ŽIVOTA
Muzika, aranžman, vokal & lyrics: Igor Marković- CUTOUT; đitra: Lošmi Simić
USER FRIENDLY
Muzika, aranžman i vokal: CUTOUT ; Lyrics: Minja Bogavac
HODAM GRADOM
Muzika i aranžman: CUTOUT ; Vokali: CUTOUT & Jelena Bogavac;
Lyrics: Jelena Bogavac
ORIGINAL
Muzika, aranžman i vokal: CUTOUT; Lyrics: Minja Bogavac
CYBER SEX
Muzika, aranžman i vokal: CUTOUT; Lyrics: Minja Bogavac
GRANICA
Muzika, aranžman, vokal & lyrics: Igor Marković- CUTOUT
BOSNA, RUANDA, KOSOVO
Muzika, aranžman: CUTOUT; Vokali, lyrics: Igor Marković CUTOUT & Minja Bogavac
MALA PROMOCIJA
Muzika, aranžman, vokal & lyrics: Igor Marković – CUTOUT

I dva bonus hita:
PIONIRKA DOBRE VOLJE
Muzika & aranžman: CUTOUT ; Vokal& lyrics: Minja Bogavac
GAD
Muzika, aranžman, vokal: CUTOUT ; Lyrics: Minja Bogavac

Snimano i mixano u studiju DRUMPRO

REČNIK MANJE POZNATIH REČI I POJMOVA KLJUČNIH ZA OVU PREDSTAVU:

1. Stand up komedija- kabaretski, zabavljački,
(para?)pozorišni, popularni žanr. Izvodi se u klubovima širom sveta, uz dozvoljeno pušenje, dobacivanje, smejanje,  kucanje fiskalnih računa, krckanje kikirikija i šuškanje kesama od bombona. Karakterišu ga: monološke, ispovedne forme; minimum scenografije i rekvizite; izvrsna glumačka koncentracija i spremnost na improvizaciju u slučaju nepredviđenjih okolnosti. U domaćem teatru ovaj žanr nije dovoljno istražen, a FAKE PORNO je pokušaj da mu se otvore velika vrata ka malim scenama širom našeg malog- velikog grada.

2. Gistrifikacija – (  vidi: prodavanje žvake)  beogradska omiljena društvena igra. Paljenje sagovornika bez ikakvog razloga. Priče o avionima i milionima dok cevčite kiselu u najjeftinijoj birtiji, a u džepu nemate ni za bus. Futerske psovke u ustima nežne devojčice. Vulgarna priča o sexu dečaka koji veruje da ga je donela roda. Predizborna kampanja bilo koje političke stranke. Ćaskanje u foajeu posle očajne premijere. Brbljanje na unapred promašenu temu. Šarena verbalna kulisa nad ponorom. Ili razlog iz kog ludo volimo naš isfejkirani, folirantski, moderni , nenormalni, šmirantski, prelepi grad.

3. MC – Mršavi Car tipa CUTOUT.

4. DMS- Drama Mental Studio . Avangardna umetnička grupacija osnovana 1999. godine,  pod  devizom Demonstrating My Style. Poznata kao recitatorsko- deklamatorski kružok sumnjivih mladih ljudi ( sestre Bogavac, Igor Marković & friends) , koji se bave istraživanjem arhetipskih sadržaja u modernom društvu. U formi performansa, pozorišne predstave, govorne opere, akcija animacije, multimedija, slam poezije, beletristike, hip – hopa i eksperimenata nastalim u kombinacijama ovih žanrova, realizovali smo više od dvadeset maximalnih projekata s minimalnim sredstvima. Već pet godina, uglavnom ne mrdamo iz BITEFa. Tu nam je lepo: krug dvojke, a i fini ljudi… Za više informacija posetite www.bitef.co.yu

5. SFW – So Fuc*ing What . Agresivna spisateljska grupa izrasla iz NADA projekta, programa za razvoj novog dramskog teksta, u Narodnom pozorištu. Zalivana sujetom, i pogrešnom upotrebom fraze «in yer face» , kojom se etiketira svaki savremeni, urbani dramski teskt. Ekipa koja se osim pisanjem, bavi  razvojem pozorišnih komada,  i arhiviranjem dela najmlađe domaće dramaturgije. Pokušaj da se dokaže da kriza savremenog dramskog teksta ne postoji, a sve ono što ne postoji – trebalo bi izmisliti. Više dokaza za ovu tvrdnju naćićete na adresi: www.nova-drama.org

6. BITEF . 1 ) Beogradski Internacionalni Teatarski Festival – najznačajnija pozorišna institucija u našoj zemlji; 2) BITEF teatar – najavangardnije pozorište u gradu;

3) BITEFartCAFE – 100% klub lociran u zgradi BITEF teatra.

6. POZORIŠTE – nešto čudesno, što ne podleže ni jednoj glupavoj definiciji.

MEGAFON ROUGE:
Didaskalija: Maja Pelević
Nabavljači: Žarko Lazić feat. Jelena Bogavac

THANKS 2 : Nikita Milivojević; Đura, Prele, Raša, Miša Reljić & Bitef Art stuff;  Raja Trifunović 913; Waso- D; Milan Marković; CO’s whoever they are; Kaciga ; Euripid & deca cveća, Kića- vrhovni proglavar BiH; Lil’ Kim; Šone –DRUMPRPO.Gistrifikatorima koji su nam poslužili kao inspiracija. Brbljivim taxistima, onima koji se neće naljutiti kad ovde ne vide svoje ime, ili vide svoje ime, pogrešno prezime i/ ili  nadimak Litica i…  bla- bla- bla…

reči ko fasade kreče ovaj grad/ kriju napukline/ dok farbaju sa bine/ a što zid će da padne/ što će neko da pogine/ i ta pitanja suštine/ neka vas to ne brine/ sve je sporno/ samo porno/ ostalo je smorno/ taj sex u najavi/ želje i pozdravi/ ma pali/ break / sve je fake/ i trend/ evo vam happy end/ kolega Cutout, reci kol’ko ti je start/ minuta 5/ 913-opet ti/ Beograd nije svet/ ili da vam kažem jasnije/ nema ništa slobodno/ pokušajte kasnije/i primiš stranku na kvaku/ samo nek se vozi/ plati da ti proda žvaku/ svako bi da te loži/ svi smo mi suviše loši/ da bi dobro prošli/ sve finte zbog kinte/ svi ste dobrodošli. … u Bitef !

PRIKAZI I KRITIKE

Fake porno – Lažni pornić trainspotting generacije
Vesna Knežević Ćosić (16 April, 2007 – 20:30)

»Fake porno«, Bitef omnibus od pet priča za četiri glumca i jedan taxi, opet je navukla svojim provokativnim nazivom i deo publike naoštren da će biti u prilici da voajeriše, ako ne baš simulaciju grupnjaka, ili neke balkanske redaljke, kao rosne podvarijante ove seksulane izvedbe za domaće pornofile, a ono bar dobru skidačinu nekog glumačkog sisančeta, ili nešto poput »Tražim djevicu da odmorim ljevicu«, vodećeg stand up komedijaša BiH (»Najvece fore Ismeta Hore«, izdavac NP Music).
No, ništa od toga! Sestre Bogavac (Drama Mental Studio) smislile su nešto drugo, pop hip hop kabare, sa zadnjeg sedišta taksi vozila. Pet trash priča, nabildovanih slam ekscesnim detaljima, psovkama i lokalnim žargonom za genitalije, u bukvalnom i prenosnom značenju, dalo je grupni portret ovdašnje autodestruktivne trainspotting mladeži, bez identiteta ili u traganju za njim u kome se se posebno istakli sjajni glumački pasaži Jelene Ilić u priči »Voliš li da se jebeš više nego ja«
Dve gospodje iza mene, užasnute nedoličnim rečima koje su kao kokice sa vrelog tiganja iskakale sa stejdza, posle mapetovskog gundjanja i kratkog domundjavanja, izašle su na pola izvodjenja »Fake porno«, potpuno nesvesne da ih na ulicama Beograda čeka lice u ogledalu predstave.
I dok je sa scene prštao entuzijazam, a konobari vešto klizili kroz gužvanjac, iz zvučnika su curile sentiš stvari Gabi Novak i Lole Novaković, omiljena mjuza Taksiste, koji se loži na lake note šezdesetih i povezuje omnibus priče u celinu, slušajuci vaginalne ispovesti putnica na sicu svoje krntije. Svetac i čistunac po opredelenju, on vozi i komentariše svoje mušterije u povremeno neopravdano dugačkim monolozima i balavi na Lolu i »Ti nisi dosao«, hit Zagrebackog festivala zabavne muzike iz 62. koji matorije generacije pamte po uplakanoj pevačici, a cinici po karikaturama pobednice sa lavorom punim suza.
Suze su, prema ondašnjim vestima sa estrade bile prave, a uzrok pevačicina zaljubljenost u pevača poznatog po hitovima »Pusti neka suze teku« i »Ko te ljubi dok sam ja na straži«. Potpuno predan moralisanju, ophrvan drugom ljubimicom, Gabi Novak (»Gazi dragi srce moje«, »Odlaze dečaci, a vraćaju se ljudi«), Taksista polako prestaje da bude samo klišetirana veza izmedju priča i prerasta u simbol balkanskog kućnog nasilnika i zlostavljača, tipa »ja te hranim, ja te bijem«.
Ne kažem da bi bio bolji da je slušao Boba Dilana (“Don’t Think Twice, It’s All Right«, iste godine), mada intimno mislim da, gledano iz ugla mentalnog zdravlja, kada je muzika u pitanju, izbor izmedju protestnih balada i muzičkih šecernih vodica ne ostavlja mesto za dilemu.
Maska dobroćudnog noćnog radnika koji daje popust nervno labilnim putnicima spada i dok se njegov lik raspada, publika otkriva da ovaj fan umilnih šlagera hrani svoju ženu parizerom izmedju dve porcije batina i da suštinske razlike medju balkanskim mačo zlotvorima nema, te da samo količina ispoljavanja javne bahatosti varira.
Stav da su sve žene kurve, definitivna je konstanta domaćeg seksističkog trilera koji se odmotava uživo, uvaljan u hipokriziju. Ništa čudno za ambijent u kome je standard folklorna sentenca »ko se voli, taj se bije«, status sponzoruše devojački san i vrhunac uspeha, a socijalno ponašanje se svodi na ko će koga da zavrne i ispali, kako su nam to u ovoj svojoj »gistrifikaciji« lepo objasnile Jelana i Milena Bogavac. Bravo cure!

produkcija:
Drama Mental Studio, Fakultet umetnosti Priština, Zvezdara teatar

scena i kostim: Vuk Dautović
audio i video: Igor Marković
scenski pokret: Vera Obradović

IGRAJU:
Milena Jakšić, Aleksandar Đinđić,
Jasminka Hodžić, Đorđe Đoković

asistentkinja scenografa: Tanja Žitopađa
asistentkinja kostimografa: Milena Čvorović
stručne konsultantkinje: Mila Manojlović, Milena Bogavac

NADA IZ ORMANA je crno-bela komedija žanrova. Savremena bajka. Komad o mašti. Učena komedija. Dnevnopolitički vic. Društvena kritika. Socijalna drama. Ona je sve to u isto vreme! Lukićev komad postaje poligon za razigravanje najrazličitijih vidova pozorišne igre, za teatralno  preispitivanje granica svesnog i nesvesnog, stvarnosti i njenih privida…

„ Veštinom iskusnog pisca koji ne pristaje na banalna i jednostavna rešenja, Darko Lukić razvija sasvim osoben postupak, na tragu iskustava drame apsurda zapravo nas suočava sa stvarnošću života u svetu u kojem sve postaje moguće, u kojem se neprestano prepliću različiti nivoi realnosti i u kojem niko od aktera nema mogućnost da se izoluje, niti sačuva vlastitu nevinost, ma koje provenijencije ona bila.“
(iz eseja Aleksandra Milosavljevića)

Predstava je nastala kao diplomski ispit Milene Jakišić i Aleksandra Đinđića, studenata glume sa Akademije umetnosti u Prištini.  Na 36. EX TEATAR FESTU (dobila je nagradu publike.

DARKO LUKIĆ rođen je 1962. godine u Sarajevu. Diplomirao je komparativnu književnost, teatrologiju i filozofiju, a magistrirao dramaturgiju. Školovao se potom u Njujorku, Kopenhagenu, Salcburgu i Avinjonu. Već dvadesetak godina deluje kao publicista, dramski i prozni pisac, dramaturg i pozorišni producent, te ravnatelj kazališta i festivala. Kao predavač, razvio je sopstveni metod radionica za interaktivnu dramaturgiju, i vodio ih u Hrvatskoj, SAD, venecueli, Rumuniji, Brazilu i Nemačkoj. Predaje produkciju i kazališni menadžment na odsjeku produkcije Akademije umjetnosti u Zagrebu. Dramski tekstovi su mu prevedeni na engleski, rumunski, italijanski, francuski, španski, nemački i poljski jezik. Njegova dramatizacija romana Milorada Pavića “Hazarski rečnik” praizvedena je 2002. u koprodukciji Pandur teatra i Centra Sava.

KRITIKA
Goran Cvetković, Radio Beograd 2, petak 18.januar 2007.

Darko Lukić – NADA IZ ORMARA – režija: Jelena Bogavac

Nije uobičajeno da se od diplomske predstave dvoje studenata glume pravi ozbiljna predstava i nije uobičajeno da se takva predstava igra na pravoj sceni kao što je ovde bio slučaj što se komad NADA IZ ORMARA igra na sceni prilično ekskluzivnog  Zvezdara Teatra. Ali,  s obzirom da su u pitanju studenti Prištinske akademije, stvari se naravno bitno menjaju, jer ti studenti i ne studiraju u Prištini iz koje su proterani posle NATO bombardovanja i faktičkog otcepljenja Kosova, nego studiraju u nekom gradu u Srbiji, a igraju gde mogu, kad mogu i kako mogu.

Pored dvoje studenata diplomaca u klasi profesora Milana Plećaša – izvrsnih Milene Jakšić i Aleksndra Djindjića, u predstavvi još igraju – i to odlično igraju – Jasminka Hodžić i Djordje Djoković.

Mlada beogradska rediteljka i spiateljica, Jelena Bogavac ogledala se ovde u režiji komada kakav ona sigurno niti bi sama napisala, niti je ikad režirala. Radi se o jednom dosta rafiniranom i prlično složenom dramskom delu neobičnog zagrebačkog pisca i profesora Darka Lukića. Naime, Lukić je rešio da se pozabavi nekom vrstom literature o literaturi – dramskog štiva o posrednoj neposrednosti i o postojanju nepostojećeg i naravno – vice versa – ne postojanju postojećeg reda stvari.

Generalno radi se o komediji APSURDA – ako tako nešto nezavisno može da postoji. Naime,apsurdiranje, ako se tako može nazvati ova vrsta stilizacije stvarnosti u dramskom delu, ide iz neke vrste posmatranja realnog sveta i pojačavanja nekih elemenata sagledane realnosti kako bi se ukazalo na nesklad koji prirodno postoji a skriven je ili navikama ili inercijom kontekstuiranja.

U toj vrsti pisanja najzapaženije rezultate postigao je Ežen Jonesko pa se i pozorište kojim se on bavi i zove tako – TEATAR APSURDA. Ali apsurd je kod Joneska samo presudan žanrovski ključ, a u suštini to je samo deo njegovog specifičnog pozorišta NEOBIČNE ISTINE.  S druge strane, u komediji UOPŠTE – komediji kao takvoj, APSURD je noseći stub radnje i igre. Jer – da bi nešto uopšte bilo SMEŠNO neophodno ga je izvući iz konteksta i postaviti ga u koordinate APSURDA. Dakle, kod Joneska apsurd je ipak – SAMO SREDSTVO za ukazivanje na dublje probleme malogradjanskog sveta kojim je okružen u pitoresknoj, Francuskoj buržoaskoj sredini. Tako je u njegovim komadima vrlo afirmisan taj tradicionalni pojam LEŠ U ORMANU kao paradigma ponašanja malogradjanina za koga se kaže da spolja živi po moralnim pravilima civilizacije – (čitaj: katoličke dogme), a u stanu godinama skriva – U ORMANU- leš nekog ubijenog i opljačkanog rodjaka ili komšije na čijem se imanju ili slavi danas baškari. Ta surova odrednica zastupljena je skoro u svim Joneskovim delima i zato je Jonesko pisac kompletnog POZORIŠTA APSURDA koje se tako naziva samo zbog jednostavnosti komunikacije, a ustvavri je to pozorište oštre kritike malogradjanske hipokrizije NJOM SAMOM. Jer,  Joneskovi komadi su komadi u kojima glavne likove igraju baš ti MALOGRADJANI kojima se on a time i mi, GROHOTOM SMEJEMO u jednom uvrnutom neobičnom NE-ŠABLONU POZORIŠNE igre. Ta složena pozoršna materija iako ima jako izraženu formu – ipak je bitno okrenuta sadržaju i to DRUŠTVERNO KRITIČKOM sadržaju. Pisac iz Zagreba, profesor na Akademiji, voditelj dramskih radionica, iskoristio je svoje prilično poznavanje tehnike pisanja i primenio ga na komad apsurda. ALI – on se nije mnogo brinuo o SADRŽAJU.  Za komad – njemu je bila dovoljna FORMA KOMEDIJE APSURDA. Uzeo je laki, neopterećujući sadržaj kao što se u gradjanskim školama uzimaju teme za vežbe – dramske etide – i na kojima se vežba sama tehnika pisanja. Dakle, uzeo je lik jednog pisca koji preko oglasa nalazi kućnu pomoćnicu i krenuo sa razvijanjem scena i karaktera, – oćeš ovako – oćeš onako. Razigravanje i premetanje, najava obrta, rekcija lika na obrt, skok u stranu – novo iskustvo i novi krug ponašanja karaktera u njemu nepoznatim okolnostima, zaoštravanje sukoba i dokriminalizacija žanra, farsično ubistvo i – onda krug nazad u fantastiku – niko nije ubijen – samo smo se šalili… Ovo je prava pravcata vežba iz lepog stilskog pisanja i to se uči na svim radionicama pisanja na Zapadu i na Istoku.  Jalovo premetanje iz šupljeg u prazno i brušenje pera, sve dok vam se na takvoj radionici ne pojavi na primer jedna Sara Kejn i ne napiše RAZNESENE,  pa se sve raspadne do pravog samoubistva.  No, kažem, zagrebački profesor nije se mnogo brinuo za mitologeme svakodnevice kao što se brinuo Jonesko, nego je napisao pokazni literarno – dramski rad, da se gledaoci i polaznici kursa iz lepog pisanja lepo nauče kako to radi majstor. Tada na scenu stupa mlada rediteljka Jelena Bogavac i protrese ovaj laki komad – propusti ga kroz šake i pretvori u grotesknu lakrdiju, burlesknu farsu – zapravo u TRAVESTIJU. Tu upravo nema nikakvih mera realizma i relističnosti ni psihologizacije.

Tu se priznaju samo merila igre. Karakteri se prenemažu i insceniraju odnose i stavove, lažno raspravljaju o neraspravljivim temama, sukobljavaju se tobože oko nerazrešivih problema morala i nemorala, pokušavaju da se nikako ne zaljube jedno u drugo, iako se stalno nadmeću u dopadljivosti.

Lica nisu sastavljena od stavova i odluka, radnji i rezultata, nego su sklop igara i kerefeka kojima se boji svaka situacija inače sasvim benignog i praznjikavo dosadnog teksta. Tako se od jeftinih gradjanskih šablona ponašanja dobijaju veseli fazoni i fore i glumci uzivaju u izmišljanju izraza, caka, skokova, grimasa, pocupkivanja, namigivanja, podvriskivanja, izobličenja, podcrtavanja, pojačavanja, svih i svakakvih slobodno sklopljenih radnji i radnjica, gegova, gafova, viceva, zezova, zvrkova, frkova i zafrkancija, tako da komad postaje sam trijumf IGRE kao takve.

U divno i takodje šaljivoj i punoj igre scenografiji Vuka Dautovića,  u kojoj su svi delovi apsurdno postavljenog nameštaja, prvo uvijeni u beli čaršav pa vezani i uvezani kanapom – sve na-dvoje-na-troje, uključujući i ogromni tajni a otvoreni beli orman, odvijaju se scene skakanja i premetanja i govorne i fiskulturne gimnastike,  skakanja i doskakanja, doskočicama i podmetaljkama, tako da se stvori jedno gusto tkanje neopterećene igre. I baš taj duh slobode i veselja u igri glumaca i osatalih elemenata – scene i kostima, videa i muzike, dalo je jednu novu i pravu dimenziju ovoj iskrenoj igrariji koja tako dobija i dubinu samoironije i kritike i samokritike, podsmeha i samopodsmeha – tačno kako TRAVESTIJA, kad se upotrebi dobro – i donosi moguće plodove. Smatram da je dobar potez Zvezdara Teatra što je ovu predstavu stavio na pravi repertoar bez obzira na to što se radi samo o diplomskloj predstavi dvoje glumaca. A sama mlada rediteljka Jelena Bogavac mnogo je naučila radeći ovaj otkačeni komad, i da je hrabrije i slobodnije skraćivala tekst, napravila bi odličnu predstavu. Ovako – to je veoma dobra predstava – a njena sigurno najbolja do sada. Na zdravlje!

produkcija: Drama Mental Studio i Udruženje slepih HOMER

Slepilo kao metafora Apokalipse.
Apokalipsa kao konačno ishodište Istorije.
Smrt kao konačno ishodište Života.
Kraj kao Cilj svakog Početka.
Nepogled u Nepejzaž Kraja Sveta.
Svet koga nema. Igra koja traje.

igraju:
HAM: Branko Matić
KLOV: Rade Ćosić

glasovi:
NEG: Bojan Dimitrijević
NELA: Mila Manojlović

audio i video:
Igor Marković
scenografija i kostim:
Vuk Dautović

dramaturgija:
Milena Bogavac

„Ja pitam reči koje su ostale- spavanje, šetnja, jutro, veče… One nemaju šta da mi kažu. Ja otvorim vrata ćelije i odem.“

Predstava „Kraj partije“ nastala je u saradnji pozorišne trupe Drama Mental Studio i Udruženja slepih i slabovidih lica „Homer“, čiji je osnivač i predsednik Branko Matić, profesor filozofije, pesnik i radijski novinar, koji u ovom Beketovom delu tumači glavnu ulogu.
Ulogu Hama, slepog despota i surovog vladara svog privatnog pakla.
Svoje sobe, koja je nekim čudom preživela kraj svega ostalog.
Sobe kojom šunjaju senke i odzvanjaju glasovi umrlih.
Sobe koja je ceo jedan svet. Ili poslednje što je od sveta ostalo.
Besprekorno dubok Beketov lik Hama, pored ogromnih mogućnosti koje otvara za različita rediteljska i glumačka isčitavanja, kao da je napisan tako da ga najbolje može razumeti i odigrati neko ko je i sam slep.
Upravo zbog toga, delo „Kraj partije“ odabrali smo kao polaznu tačku saradnje čiji je cilj bilo stvaranje pozorišne predstave, sa slepim izvođačima ali i za slepu publiku. Sa slepim čovekom koji igra slepog čoveka na sceni, stvorili smo predstavu u kojoj se pozorišna i ona druga stvarnost, prepliću i mešaju, tvoreći pozorište istine, zasnovano na beketovskim filozofskim referencama, ali i na pravoj, suštinskoj, plemenitoj emociji koja nastaje kada se gleda, širom zatvorenih očiju.
Da li se onda, gleda srcem?
Da li se onda može videti i ono nevidljivo?
Da li se onda može gledati u oku nedostupno?
U ono sasvim apstraktno, ili sasvim daleko?
U Istinu. Nevidljivu golim okom.

Nakon premijernog izvođenja u Bitef teatru, predstava je uvršćena u selekciju festivala BIT (Blind In Theatre) , koji već šest godina organizuje zagrebačko pozorište Novi život. Ovaj festival posvećen je umetnički relevantnim pozorišnim dostignućima, u kojima se kao izvođači i autori pojavljuju slepi i slabovidi. Pored predstave „Kraj partije“, u selekciji prošlogodišnjeg BIT-a, našlo se još osam predstava iz Finske, Hrvatske, SAD, Velike Britanije i Poljske.

***

Link – Ovde možete pogledati galeriju fotografija iz predstave “Kraj partije”.

***

režija:
Jelena Bogavac

audio režija:
Igor Marković

dramaturgija/
rediteljska asistencija:
Milena Bogavac

scenografija:
Vuk F. Dautović

kostimografija:
Milena Čvorović

IGRAJU:
Jelena Trkulja
Milan Tubić
Vladimir Tešović
Rade Ćosić
diplomci glume iz klase Profesorke Gordane Marić
i asistentkinje Irine Mićijević Rodić

Do koje godine je zdravo igrati žmurke? Kada je pravo vreme da probam drogu? … Koliko najmanje moram da duvam pre nego što pređem na teže stvari? U kakvoj su vezi demonstracije i demokratija? Može li da se zatrudni od sex trafikinga? Koliko košta i kako se pakuje ekstazi? Koji je srednji kurs evra? Šta je zdravije: kokan ili heroin? Da li je tačno da vreme ne postoji? Da li se šljiva meša sa pivom, ako da: u kojoj razmeri, ako ne: zašto? Kako da znam da je moj prvi diler onaj pravi? Šta ako mi seljaci uvale čaj? Da li se koks miksuje sa deterdžentom? Da li se device slažu sa strelcima?Šta znači srednja klasa? U čemu je razlika između Evropske Unije i Evrope? Koliko košta diploma prosečne visokoškolske ustanove? U čemu je razlika između rata i ratnog stanja? Kako pobediti NATO pakt? Da li je Kosovo Srbija? Kako izgleda naša zastava? Da li je ovo dobro mesto za štek? Kakvog je hemijskog sastava suzavac? U čemu je razlika između godišnjeg i prinudnog odmora? Koji je IQ pametne bombe? Ko danas kupuje kuće na Senjaku? U kom bloku žive Kinezi? Šta se dogodilo Petog oktobra? Da li mi treba viza za Hag? Kako se igra istine? Koliko članova broji šačica? Šta znači generalni štrajk? Gde da nađem vezu za upis na faks iz budžeta? Zbog čega želim da studiram glumu? Da li je bolje ponavljati prvi ili četvrti razred? Ko je bio u celom inostranstvu?Čuješ li kapanje kiše u oluk? I zašto nećeš da mi odgovoriš ni na šta što te pitam?

produkcija: Drama Mental Studio i Fakultet dramskih umetnosti
premijera: četvrtak, 6. mart 2008, 20h, na sceni “Mata Milošević”

Sintaksa i morfologija reči TDž
TDž je jedna od najkraćih i najbesmislenijih reči u srpskom jeziku.

U beogradskom žargonu pojavila se devedesetih godina, u popularnoj muzičkoj emisiji GETO na radiju “Studio B”. Ova emisija se bavila crnačkom muzikom ( hip-hop, rap, soul, r&b)  pa je kao takva ostala ključna za razvoj mlade beogradske hip-hop scene. U emisiji GETO postojao i je kviz koji se zvao “TDž GAME”. Koncept ovog kviza sastojao se uglavnom u ponižavanju slušalaca postavljanjem pitanja na koja je nemoguće pametno odgovoriti. Reč TDž,  u  kvizu je  korišćena  kao sinonim za žargonske reči: bedak, blam… Međutim, kako se izlizala od upotrebe,  ova rečca se udaljila od svog  prvobitnog značenja.  Ona je postala poštapalica, univerzalna uzrečica kod koje nije bitno značenje, već zvučanje. To je zvučanje tupog udarca. To je zvučanje stanja svesti prosečnog srpskog omladinca.  Ako to stanje nazovemo očajanjem, onda TDž znači očajanje. Ako to stanje nazovemo beznađem, onda TDž znači beznađe. Ako to stanje nazovemo: otupelost , onda nema reči koja je bolje ilustruje od jednosložne, tupe i nadasve besmislene rečce TDž.   TDž je dakle, nešto poput legendarne uzrečice “Dow!” crtanog junaka Homera Simpsona. Kako TDž zapravo ne znači ništa, ovu reč ne treba objašnjavati već dokazati. Jer TDž nije reč. TDž je nedostatak reči. TDž znači ne znati šta da kažeš. Zvučanje ove reči definiše njeno  značenje .

***

Link – Ovde možete pogledati galeriju fotografija iz predstave.

***

Koprodukcija Doma omladine Pančevo, 38. EX TEATAR FESTa, DMSa i Bitef teatra

Pokušajmo da zajedno i iskreno odgovorimo na temu:
Sve što leti to se jede.
Šta vama letenje znači? Zašto su Rusi najbolji letači? Plašite li se letenja?
Dok padate za koga se hvatate? Letite li pijani il trezni?
Sećate li se leta?
Sanjate li da letite? Sami il u društvu?
Sanjate li da ste ptica?
Zobate ti? Varirate?
Letite li muški, ženski, bočno ili okomito?
Lebdite li s prijateljem?
Varate li il lažete? Bilo koga ili najmilijeg?
Da li ste ikada katapultirali nešto? Ili starijeg rođaka? Zašto?
Patite li od „psihologije praćke“ ili „bumerang efekta“?
Osećate li se izdato? Gurnuto s litice? Posrnulo? Podrezanih krila?
Gledate li ka nebu? Molite se ili posmatrate? Mašete rukama ko krilima?
Plašite li se prirodne katastrofe?
Dal vas podilazi jeza na pomen ekologije? Jel to prijatno il uzbudljivo?
Da li ste učetvovali na aeromitingu? Ili u desantu? Ili u lovu?
Da li ste nekad ubili pticu? Ukokali, recimo patku il kokošku?
Je l bilo ukusno?
Sve što leti to se jede.
Da li biste pucali na padobranca?

prevod: Jovan Ćirilov
muzika i video: Igor Marković
scena i kostim: Vuk Dautović
scenski pokret: Vera Obradović
organizacija: Milica Mihailović
fotografije: Sonja Žugić

IGRAJU:
Miljan Prljeta i Jovan Ljubenović

Kao u mitu o pticama koje su ceo život provodile u letu. Kad bi trebalo da snesu jaje, ženke bi odletale visoko u nebo. Jaje bi padalo, u padu se raspuklo. Pre no što udari o zemlju, ptić je izletao. Poleteo. Bilo je i lenjih ženki. Kad bi trebalo da izlegnu jaje nisu dovoljno visoko odletale. Jaje bi pljusnulo o zemlju. I ptić bi stao na noge. Gegao bi i hodao. Ne bi se setio da poleti. U sebi bi osećao besnu žudnju.Ona bi ga izvijala i napinjala ka nebu. San o letenju. Ili sećanje na davni pad. Čovek. Letač hodač. Greh lenje ptice.

DEJVID MEMET (David Mamet) je američki pisac, scenarista, reditelj I producent. Rođen je u Čikagu, 1947. Pažnju javnosti privukao je komadom “Varijacije na temu divljih pataka”, 1972. godine. Pored ove drame, njegova najpoznatija dela su:  “Čikaške perverzije”, “Glengeri Glen Ros”, “Romansa”, “Edmond” i druge… Bio je scenarista čuvenog filma “Poštar uvek zvoni dva put” a za svoje pisanje, primio je više značajnih nagrada. Poznat je po specifičnoj upotrebi govornog jezika, koja je učinila da se njegovi komadi izvode širom sveta.

KRITIKA PREDSTAVE

Milica Lapcevic
Radio STB

„Kao u mitu o pticama koje su ceo život provele u letu. Jele su leteći. Spavale su leteći. Parile se leteći. Kad bi trebalo da snesu jaje, ženke bi odletele visoko, visoko u nebo. Da bi kada snesu jaje, ono padalo. I u padu napuklo. I pre nego što udari o zemlju, ptić je izleteo. Srećno. Vinuo bi se, zamahnuo krilima. Poleteo.“ beleži reditelj  Jelena Bogavac u razmišljanju povodom komada Dejvida Memeta „Varijacije na temu divljih pataka“.U produkciji Doma Kulture Pančevo , 38og Teatar Festa, ova predstava izvedena je i pred beogradskom publikom, na sceni Bitef Teatra.
Uprizorena sa duhovitošću i jednostavnošću, postavka Jelene Bogavac nije izgubila nit poetsko- filozofskog  promišljanja  od gledaoca na prvi pogled veoma udaljene  teme kao što je sudbina i život divljih pataka.Tako se otiskujemo u laganom tempu na početku kroz najšire slojeve zajedničkih emocija: straha, druženja „u jatu i letu“,  opažanja sveta, koje itekako povezuju čoveka i patku, da bi u nastavku, neprestano menjajući vizuru i ritam ,u čemu je posebno značajna muzika i video Igora Markovića, predstava  izgradila  sve složeniju sliku govoreći o održanju života, biološkim, , političkim, ekološkim, mističnim odredjenjima pataka, konačno o najtežim pitanjima pačijeg života kao objekta mete i lova, otvarajući  prespektivu  na čitavu neslavnu istoriju nasilja i progona, zbog koje  nam je , kada se upoznamo sa temom, više ne može biti svejedno.
Vešto  i posvećeno, u dobroj kondiciji , glumci Miljan Prljeta i Jovan Ljubenović, disciplinovano osvajaju prostor koje im je rediteljka naznačila .Smenjuju se monolozi i dueti, koji predstavljaju vitalne, izuzetne  minijature unoseći raznovrsne uvide  u sjajan Memetov tekst.
U rešenju kostima Vuka Dautovića dominira žuta, signalna, detinjasta i dečija,  jasno naznačavajući  svu nevinost ptičijeg sveta kao i glavne tokove sudbine pataka, koja tokom vekova i prečesto biva isprepletana sa sudbinom  ljudske  vrste,upozoravajući nas da se u detaljima kriju krupni odjeci  pojava u prirodi i životu svih bića.
U svom hrabrom , malom romanu „Kako žive životinje“ nobelovac Džon Majkl Kuci iznosi kroz priču junakinje Elizabet Kostelo, tezu o neproporcionalnosti  humanocentričnog  sveta , koji se svim silama trudi da zapostavi uzajamnost odnosa svih bića u prirodi.Jače od ekološke, ova poruka potresa samu suštinu našeg morala koji je zasnovan na velikoj laži odbacivanja zajedničkog iskustva i sudbine sa životinjama, kroz licemerje klanica, industrije krzna i kože, čitav tretman, koji kada bi bio primenjen na čoveka, može biti uporedjen samo sa iskustvima koncentracionih logora u II svetskom ratu. A patke su, da se vratimo na predstavu, verovatno , u ovakvom svetu, samo jedna od vrsta koje trpe postkolonijalni tretman, odnosno,ukoliko ih nije moguće iskoristiti, valja ih barem trofejno, usmrtiti, bez dobrog razloga.U ime nepriznavanja zajdničkog porekla i sudbine,kao trenutak ispunjenja lovačkog impulsa, koji ne

služi preživljavanju, već sportu i zabavi.

Posle dinamične, spretno i atraktivno izvedene  predstave, na izlazu, na nebu iznad skvera Mire Trailović , u igri utisaka i emocija nalik prividjenju, smenjuju se ubrzano  godišnja doba  i dani u kojima nebom preleću patke, dok se u sasvim oživljenoj savesti i fantaziji gledaoca , ukazuje putanja  njihovih sunovrata kroz vazduh, posle nečujnog pucnja. Let precizan kao luk koji slavi život, a zatim puščani metak. I na sceni, kao i u prirodi, neobično je  značajno uvideti  proces. Taj let koji slavi život, može biti i deo gledočeve životne priče.

Iz  istorije ljudske prirode možemo pretpostaviti kako bi izgledao spomenik lovcu. Ali, spomenik patki, njenom letu, koji takodje možemo spoznati  i  kao deo ljudske prirode, to mora biti nešto drugačije. Neobično  i uzbudljivo kao  i „Varijacije. “Dejvida Memeta u režiji Jelene Bogavac.

***

Link - Ovde možete pogledati galeriju fotografija iz predstave.

***

nove i stare; lirske i psovačke; lične i političke; potpuno očajne i skoro pa dobre pesme

likovna, muzička i opšte-tehnička podrška:
Igor Marković  aka Kataut MC
trajanje:
čuka vremena (s vraćanjem na bis)

„NJEN TAKOZVANI ŽIVOT“ je slem performans, nastup, javni istup i ekces kontraverzne spisateljice Minje Bogavac.

U wannabe MC maniru, hip-hoperski, manifestno, žustro i ponekad (možda) pametno, Minja Bogavac priča o:

Sebi. O Vama. O Drugima. … mnogim Drugima.
O Prijateljima. I Neprijateljima
(koji joj, pored takvih prijatelja, nisu potrebni!)
O Bivšim frajerima. Budućim Frajerima.
O Frajerima s kojima nikad ništa ne bi… mogla. Ni kada bi htela!
O Republičkoj vladi. Gradskoj vladi.
O Upravnicima srpskih pozorišta. I Decentralizaciji kulture.
O Repertoarskoj politici. Kulturnoj politici. Politici u širem smislu.
I o Apolitičnosti, takođe.
O Fejsu, Majspejsu, Jorspejsu … Sajberspejsu.

Ona proziva: Kolege i Koleginice. Repere i naročito Reperke. Književnike i posebno: Književnice…. zatim: gradske face, gradske wannbe face, filmske kritičare, ministre, doministre, Džemsa Bonda i karađorđevu šniclu…

Pruža vam jedinstvenu priliku da zavirite u Njen… takozvani… Život, a nije podstanarka kuće Velikog brata, nije deo OT benda i nije Survivor, i nije priključena na detektor laži u Trenutku istine.

Ona, dakle, možda i laže… Ali je, pritom: besna i hrabra.
Luda i glupa. Slatka i draga. Ista i luđa. Drska i jadna.
Manifestna, a ipak: mlaka. … Zapravo, Ona je kontradiktorna.
I kakav, onda, uopšte Život može da vodi?!
Takozvani!!! Kontradiktorni!  Sigurno, najgluplji život na svetu!!!

UPOZORENJE:

„Njen takozvani život“ čuvati van domašaja dece, nervno labilnih lica, književnih kritičara i direktnog izvora sunčevog svetla.

Za potpun ugođaj, oblino zaliti pivom.

***

Slem je eksplicitna, angažovana, psovačka, (para)književna, (para)izvođačka i (para)muzička disciplina. Odnosi se na savremenu, underground poeziju koja se izvodi uživo, u klubovima, pored otvorenog šanka, uz dozvoljeno pušenje, upadice i dobacivanje iz publike.

Minja Bogavac, dramaturškinja i autorka brojnih pozorišnih komada, u okviru trupe Drama Mental Studio, ovom vrstom poetskog performansa bavi se već osam godina.

S Jelenom Bogavac i Igorom Markovićem, ko-autorima slem performansa „JMBG“, „Bezdan“, „Bezdan:update“ i „Pet shop“ nastupala je preko stotinu puta, u pozorištima, klubovima, u galerijama, kafićima, kulturnim centrima, na trgovima i ulicama, širom regiona. Neki od festivala na kojima su gostovali su: Exit, Bitef, Faki, Ex teatar fest, Mir u izgradnji, Aprilski susreti, Šumes, Mimart godovi i mnogi drugi. Imala je solo nastupe na festivalima underground literature kakav je niški Treš; redovno nastupa na beogradskom Pesničenju i Poetskom Clubbingu;  nastupala je na novosadskoj Poeziji u kući, kao i na brojnim otvaranjima, zatvaranjima, prezentacijama, promocijama, priredbama, zgodama i prigodama kulturnog života u Srbiji. Autorka je jarko ružičaste slem zbirke „Ekonomsko propagandna poezija“ (SKC NS, 2005) a bila je i voditeljka prve beogradske Slem radionice,  u organizaciji i produkciji festivala Pesničenje.

„Njen takozvani život“ premijerno je izveden 15. februara, u Bitef Art Cafeu.
Nakon toga, igran je u galeriji Elektrika, Pančevo, u klubu Bunker Hill, Novi Sad i u beogradskom klubu Žica.

fotografije: Dule Jelen

***

Link: Ovde možete pogledati galeriju fotografija iz performansa Njen takozvani život.

***